Kako su nastale crtice?
Crtice su nastajale godinama. Dogodilo se slučajno, (mada ništa na ovom svetu nije slučajno) da postanem urednik Jutarnjeg programa Radio Beograda 202. Tadašnji glavni urednik 202-ke, Darko Kocjan, predložio mi je da se svakog jutra kada vodim emisiju, oglasim „Crticom 202“ u kojoj bi komentarisao ljude, događaje, pojave... Bio sam sumnjičav, ali sam pristao da barem pokušam. Do tada nisam pisao i to je za mene predstavljalo pravi izazov. Međutim, prve reakcije slušalaca bile su više nego odlične, i šta sam drugo mogao da uradim nego da nastavim s pisanjem. Trudio sam se da baratam činjenicama, i uspevao u tome. Niko se nikada nije javio da me optuži da baratam neistinama, čaršijskim pričama, ili da spekulišem. Dešavalo se da ispod moje Crtice, u polju za komentare na mrežama, pratioci dopišu svoje komentare koji su u najvećem broju slučajeva ulepšavali i dopunjavali moj tekst.
Koja Vam je najdraža crtica i zašto?
Svaka je na svoj način bila najdraža u trenutku nastajanja. Znate već kako izgleda taj proces pisanja: merite svaku reč, birate najsažetije opise, trudite se da sve bude jasno i precizno, nepristrasno, a opet lično, i onda kad se sve završi rad na Crtici, shvatite da je sutra novi dan, i naravno novi izazov za sledeću Crticu. Najviše sam voleo crtice u kojima je u centru pažnje čovek, umetnik, sportista. Najlepše i najnadahnutije sam pisao o Novaku Đokoviću, Biseri Veletanlić, našim mladim šampionima znanja, ali i o nekim dragim gostima našeg glavnog grada, umetnicima, muzičarima... Ne zamerite, ne bih izdvojio ni jednu Crticu posebno.
Koja crtica Vas je najviše rastužila i dotakla emotivno?
Najviše su me doticale Crtice u kojima sam opisivao ljude, radnike, ratare, umetnike koji ne mogu da prežive od svog rada, obespravljene i ponižene. Žrtve tranzicije i njihove sudbine, takođe i žene, pogotovo one koje su pretrpele nasilje, deca prosjaci i ona bez roditeljskog staranja, studenti koji muku muče sa sistemskim nepravilnostima i paradoksima, sudbine nemoćnih napuštenih životinja koje dželati u ljudskom obliku masakriraju... Kažem Vam, nije mi lako da se odlučim, jer bi to onda bilo licitiranje a ja to ne mogu i ne umem. Ipak su sve Crtice moje i podjednako su mi prirasle srcu.
Šta za Vas predstavlja ova knjiga?
Ova knjiga za mene predstavlja izlet u sasvim novi svet. Otkrio sam zahvaljujući knjizi da to što pišem sada ima vrednost hronike. Opisujući događaje od 2010. Do 2012. Godine, zapravo vraćam vreme i analizirajući dolazim do zaključka da se ništa značajno nije promenilo do današnjih dana. Moja izdavačka kuća „Liberland“ i urednik Karlo Astrahan, planiraju da od mojih Crtica naprave ediciju. To znači da bismo svake naredne godine objavljivali „Život na Crticu“, a svaka knjiga bi bila zbirka od oko 150-tak crtica i obuhvatala bi oko dve godine. Kažem, to su planovi, videćemo kako će čitalačka publika reagovati. U vreme kada nema javnih promocija zbog epidemije virusa korona, veoma smo zadovoljni prvim reakcijama čitalaca ali i tržišta moram da priznam, jer je čuveni „Jugoton “ iz Beograda preuzeo na sebe obavezu da knjigu distribuira u svojim prodajnim objektima tako da je to jedna velika šansa da knjiga dobro prođe.
Šta Vaša knjoga poručuje čitaocima a šta Vi kao autor?
Poruka čitaocima je da čitaju ono što im se dopada, da ne robuju predrasudama i ne ocenjuju pisce kao „lake“ „žanrovske“ „teške“ ili „tabloidno-estradne“. Važno je da se čita. Ukus valja polako oštriti i posle svake pročitane knjige, samo od sebe, kriterijum izbora neke sledeće knjige biće oštriji Neverovatno mi je kada čujem da se u Srbiji malo čita. Čita se, i to veoma, samo što je malo onih koji su čitani. Posle prve knjige, sebe doživljavam kao hroničara jednog vremena, nepretencioznog i nenametljivog, a željnog da ono što piše pročita što je moguće više ljudi. Međutim, moje želje su jedno, a stvarnost – pa hajde da sačekamo da počnu prave promocije, da pobedimo koronu, da vratimo život u normalu, lako ćemo posle da svodimo račune.
Izvor:Pravda
