Pravda

U situaciji kada se veći deo EU, a naročito pojedine istočnoevropske članice, šlepuje uz hegemonistički pohod SAD protiv Rusije i tako podriva mir i stabilnost na kontinentu i u svetu, ovakav razvoj situacije je više nego dobrodošao. No, razočarava činjenica da među onima koji sebe smatraju evroskepticima, rusofilima i protivnicima američkog hegemonizma, ne pozdravljaju baš svi političke promene u Grčkoj. Nisam siguran kakvo je stanje u širim okvirima, ali sam primetio da nekima u Srbiji, koji inače pozdravljaju političare poput Putina, Orbana, ili Marin Le Pen, Siriza smeta – jer je, za razliku od pomenutih – levica. Ovo me tera da ukažem na suštinu besmislenosti podele na levicu i desnicu u savremeno doba, te na štetu koju sebi samima i ciljevima za koje se zalažu čine oni koji se ideološki ostrašćeno svrstavaju u jednu od ove dve grupe, a nasuprot one druge. Podela na levicu i desnicu nastala je sasvim slučajno u vreme Francuske revolucije. Žirondinci, koji su bili zadovoljni dotadašnjim postignućima revolucije, seli su desno od predsedavajućeg u skupštini, dok su jakobinci, koji su hteli da se revolucija nastavi, seli levo. Time je postavljen određeni standard – oni koji se zalažu za očuvanje postojećeg stanja, tj. konzervativnu politiku, bili bi označeni kao desnica, a oni koji žele revolucionarne promene, tj. radikalnu politiku, bili bi levica. Oni između – pristalice postepenih promena, tj. reformske politike, bili bi centar. Društvena i politička stvarnost u Francuskoj i šire je u početku verovatno odgovarala ovoj teorijskoj podeli. Vremenom su se, međutim, spontano razvile dve vrste odstupanja, koje će potpuno obesmisliti podelu na levicu i desnicu. Prvo, devetnaesti, a pogotovo dvadeseti vek, doneli su velike političke i društvene promene. Kako smo ustanovili da je kriterijum ove podele odnos prema postojećem stanju, to je logično da će svaka promena postojećeg stanja uticati i na promenu u pogledu toga koji će subjekt biti svrstan u koju grupu. Brzina promena dovela je do toga da pored pomenute tri vrste politike nastane i četvrta – reakcionarna, ona koja podrazumeva manje ili više radikalnu promenu u smislu vraćanja na staro. Vremenom je upravo ovakva politika počela da se smatra desničarskom, dok je autentična desna politika – konzervativna – zauzela mesto centra. Uz to, promene su se u različitim državama odvijale različitom brzinom, što je imalo za posledicu da jedna ista ideja, koja bi u jednom društvu bila smatrana reakcionarnom, tj. desničarskom, u nekom drugom bude viđena kao reformska, ili čak revolucionarna, odnosno levičarska. Drugo, vremenom je došlo do razdvajanja odnosa prema postojećem političkom i prema ekonomskom stanju, što je dovelo do još veće zbrke – jedan isti politički subjekt mogao je da ima krajnje desničarsku politiku u odnosu na ekonomiju, a krajnje levičarsku u odnosu na politiku, i obrnuto. Da bi u izmenjenim okolnostima silom zadržali teorijsku podelu na levicu i desnicu, teoretičari politike počeli su da „mešaju babe i žabe“ i da grade svoje modele koji bi arbitrarno obuhvatili razne vrste ekonomskih i političkih ideja „tipičnih“ za levicu ili desnicu, pri čemu su ovi modeli vremenom sve više odstupali od prvobitne podele na osnovu vrste politike za koju se neki subjekat zalaže u pogledu odnosa prema postojećem stanju. Najznačajniji ishod ovakve prakse bio je taj da se, bez ikakve veze sa Francuskom revolucijom i onim što su tad bile levica i desnica, nacionalizam počeo smatrati pretežno desničarskim, dok je levica posmatrana kao anacionalna. Ovo zahteva detaljniju elaboraciju. Uspon ideologije nacionalizma u devetnaestom veku bio je prirodna posledica nastojanja evropskih društava da formiraju moderne nacionalne države kao oblik političkog organizovanja koji se pokazao naprednijim u odnosu na srednjovekovne feude i gradove države, kao i na imperije u klasičnom smislu. U političkom smislu, devetnaestovekovni nacionalizam se mogao smatrati naprednom, često revolucionarnom, dakle levičarskom idejom. No, upravo na ovom planu došle su do izražaja razlike među evropskim državama, što u pogledu početne pozicije, što u pogledu uspeha u ostvarivanju društvenog preuređivanja prema nacionalnom ključu. Tamo gde je nacija izjednačavana sa određenom etničkom grupom, cilj je bio obezbediti ujedinjenje prostora na kome ta grupa živi u (po mogućstvu što homogeniju) etno-nacionalnu državu. Tamo gde se nacija shvatala kao skup državljana koji žive na određenoj teritoriji, a naročito u državama imigranata (Novi svet) gde je to shvatanje bilo nužnost, nepostojanje etničke osnove identiteta nadoknađivano je favorizovanjem određenog sistema vrednosti oko koga bi se nacija držala na okupu. Multietničke imperije, koje su takođe pokušale da se redefinišu kao protonacionalne/kvaziimperijalne države, bile su negde između, osnivajući svoj identitet delom na dominantnoj etničkoj grupi, delom na određenom sistemu vrednosti. Ovaj proces nastavio se u dvadesetom veku i sa oslobađanjem kolonija proširio na ceo svet. U njegovoj najnovijoj fazi javio se veliki broj država koje se ne mogu svrstati ni u jednu od tri grupe – uglavnom malih i srednjih zemalja, „veštački“ obrazovanih (najčešće voljom većih sila), koje su svejedno i same krenule putem „izgradnje“ nacije eklektičkim kombinovanjem načina oprobanih kod pomenute tri grupe. Zbrka koja je nastala usled postojanja različitih kategorija nacionalnih država i još različitijeg tempa i stepena uspešnosti njihove izgrade, prouzrokovala je pojavu da se nacionalizam u zavisnosti od vremena, mesta i toga iz čijeg se ugla gleda, mogao posmatrati na sve moguće načine – od krajnje reakcionarne, do krajnje revolucionarne ideologije. Pa ipak, da kategorizacija nacionalizma kao desne ideologije postane dominantna, uslovilo je pomenuto razdvajanje ekonomskog od političkog činioca, i ne samo to – razdvajanje u okviru političkog polja između odnosa prema naciji i prema drugim aspektima političkog organizovanja, ali i možda presudan uticaj dominantog posmatrača. Naime, dok je nacionalizam u devetnaestom veku u ekonomskom smislu pretežno bio liberalno-kapitalistički, što će reći centrističko-desničarski, u kasnijim periodima sve se češće povezuje sa elementima ekonomske levice. Ono što je, međutim, ovaj ekonomski činilac potpuno izbacilo iz klasifikovanja nacionalizma u levicu ili desnicu, jeste pojava fašizma i nacizma, koji u ekonomskom pogledu jesu bili levičarski, ali su u političkom bili krajnje desničarski, reakcionarni, jer su se zalagali za i sprovodili vraćanje nekih prevaziđenih oblika autoritarno-totalitarnog organizovanja države i društva. Posledica je bila tendencija ka tome da se svaki malo jači nacionalizam počne definisati kao krajnja desnica i fašizam, sve i da nema nikakvih drugih dodirnih tačaka sa istim. No, do ovoga nije došlo automatski, već postepeno, u skladu sa promenama u pogledu formiranja novih nacionalnih država, kao i toga ko je dominantan posmatrač. Dok su se kolonije oslobađale, a dominantni posmatrači bili SAD i Sovjetski Savez koji su taj proces podržavali, nacionalizam je uglavnom bio viđen kao napredna ideologija. Nakon što se proces oslobađanja kolonija završio, a sa krajem Hladnog rata SAD ostale kao dominantan posmatrač, posmatranje nacionalizma kao naprednog postalo je izuzetak – samo onda kad je koristan u borbi protiv Rusije i drugih država i režima koje nisu po volji jedinoj preostaloj supersili. U svim ostalim slučajevima, a naročito unutar nadnacionalne Evropske unije, ustrojene tako da bude večiti vazal Vašingtona – posmatran je kao negativna i nazadna pojava, što bi prema iznetoj teorijskoj klasifikaciji odgovaralo desnici. I zaista, mnoge od nacionalističkih snaga u Evropi, koje se zalažu za veću suverenost svojih zemalja u odnosu na EU i SAD, liberali verni Vašingtonu označavaju kao desničarske, često i fašističke. Pa ipak, neke od ovih političkih snaga ne samo da nemaju dodirnih tačaka sa fašizmom, već se predstavljaju i deluju kao antifašisti, dok u isto vreme pomenuti liberali podržavaju npr. ukrajinske fašiste i politiku Vašingtona i Brisela prema Rusiji, koja podseća na politiku Trećeg rajha. Ekonomski programi većine ovih nacionalnih snaga, naročito u siromašnijim evropskim zemljama su levičarski – suprotstavljaju se ekonomskom porobljavanju svojih zemalja od strane evroatlantske plutokratije. Sve ovo potpuno isto važi i za Ciprasovu Sirizu i za Orbanov Fides, što njihovo razlikovanje uz etiketiranje kao levičara ili desničara čini besmislenim i nepotrebnim. Pa ipak, prve svrstavaju u desnicu, druge u levicu, pa se onda neki opredeljuju za ili protiv u zavisnosti od toga jesu li i sami „levičari“, ili „desničari“. Da vidimo u čemu je problem. Političku kulturu u istočnoevropskim zemljama, uključujući i Srbiju, odlikuje nesrazmerno veća uloga odnosa prema socijalističkom/komunističkom nasleđu u političkom pozicioniranju, nego što je to slučaj u delu Evrope koji nije bio socijalistički. Nacionalisti u ovim zemljama stoga sebe pretežno (mada ne i sasvim) definišu kao desničare, da bi naglasili svoj antikomunizam. I to prevashodno zato što u komunizmu vide anacionalnu i ateističku političku ideologiju. Na teorijskom nivou oni možda jesu u pravu, ali u praksi su mnogi komunisti širom sveta, pa i u Evropi bili iskrene patriote i nacionalisti, a takvih – komunista i drugih levičara, koji su ujedno nacionalisti – ima i danas. Siriza je samo jedan od primera takve političke snage. Rekao sam da ću se pre svega baviti Srbijom, pa da kažem ključnu stvar. Srpski „desničari“ koji ovih dana pljuju Sirizu zbog ograničavanja crkve i favorizovanja partizana iz Drugog svetskog rata, trebalo bi da obrate pažnju na razliku između srpskog i grčkog iskustva. Možda komunizam u Srbiji, tj. Jugoslaviji jeste bio anacionalan i kao takav naneo izvesnu štetu srpskom narodu (ja bih doduše i to osporio, ali ne želim sada da širim priču), ali u Grčkoj, koja nije bila socijalistička, levičarstvo je izraz želje naroda za nacionalnim oslobođenjem od kolonijalnog ropstva Evropskoj uniji i Zapadu, te se time suštinski nimalo ne razlikuje od politike za koju se zalažu naši pomenuti „desničari“. Da se razumemo, pored „desnih“, dakako da osuđujem i „leva“ skretanja mnogih evroskeptika (uglavnom iz zapadnoevropskih zemalja) kojima Orban ili Le Penova nisu po volji, samo zato što su „desničari“. Ideološko „čistunstvo“ mnogih evropskih nacionalista i suverenista, bilo da ide u jednu ili u drugu stranu, razjedinjuje političke snage koje bi u ovom trenutku morale da budu ujedinjene u borbi protiv američkog imperijalizma i briselske birokratije. Tim pre što je – kako je analiza zbrke u pogledu istorijskog definisanja desnice i levice pokazala – besmisleno insistirati na takvom čistunstvu, jer nema jasnog kriterijuma o koji bi se ono oslonilo. Bokserski naslov ovog članka upućuje na to da levo-desničarska ideološka ostrašćenost može da odvede samo u – nokaut. Umesto ideološke ostrašćenosti, američkom i EU-imperijalizmu valja suprotstaviti pragmatizam i realpolitiku. Baš onako kako je to učinila Siriza, kada je sklopila koaliciju sa „desničarskom“ partijom, jer je i jednoj i drugoj nacionalni interes Grčke na prvom mestu. Zapravo, najbolji uzor svima nama koji se borimo za nacionalne interese i suverenost svojih država trebalo bi da bude ona zemlja koja tu borbu trenutno predvodi – Putinova Rusija. Kada sam pre dve godine bio u Moskvi, najjači utisak na mene ostavila je kula Kremlja gde dole iznad vrata stoji slika sveca, a gore, na vrhu kule – petokraka. U skorašnjem TV sučeljavanju sa mnom, jedna naša vodeća natovka je rekla kako ne razume kako je moguće da se u Srbiji u isto vreme otvara spomenik caru Nikolaju II Romanovu i pravi vojna parada u čast Crvene armije. Ono što je njoj protivrečno, meni je sasvim prirodno. I car Nikolaj i Crvena armija radili su istu stvar, borili se za svoju otadžbinu, za nacionalni interes Rusije – on u Prvom, a ona u Drugom svetskom ratu. Putinova Rusija danas poštuje i jedan i drugi deo svoje slobodarske tradicije, jer bi odricanjem od samo jednog dela pljunula na celokupnu tu tradiciju, samim tim i na borbu koju danas vodi. Tako da je najmanje što Srbija može da uradi da i ona poštuje i jedan i drugi deo ruske tradicije, u inat domaćim rusofobima i natovcima, ali i svim onim „patriotama“ koji su i dalje zarobljeni u odavno prevaziđenoj podeli na četnike i partizane. Jer, oni se takvim podelama zapravo solidarišu sa natovcima i pomažu im da završe posao. Pozivam, dakle, sve „desničare“ koji ovih dana pljuju Sirizu da pokažu da su prave patriote i nacionalisti i malo obuzdaju svoj anahroni „antikomunizam“. Takođe, i sve „levičare“ koji sebe smatraju patriotama, pozivam da ne odbijaju saradnju sa „desničarima“ samo zato što ovi, eto, forsiraju religiju ili smatraju da su četnici bili antifašistički pokret, jer sve su to sporedne stvari u odnosu na glavni, zajednički cilj – oslobođenje Srbije i drugih država Evrope od vašingtonsko-briselskog imperijalizma i ekonomskog kolonijalizma.

Pročitajte još:Argumenti: Zašto je Obama kao američki Gorbačov

Izvor: Odmotavanje suštine, Evroazija info