Pravda

Optužbe su iznesene na konferenciji za štampu, a fond se nije pobrinuo da eventualne dokaze predoči Tužilaštvu za ratne zločine. Premijer je to proglasio „nastavkom kampanje protiv institucije koja ima najveću podršku javnosti u zemlji”. Javnost je bila suzdržana da bi se pre dva dana ispostavilo da je početkom sedmice u Beogradu boravio zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Tomas Melija i da je tim povodom u izjavi za Fonet dao punu podršku Fondu za humanitarno pravo, uz napomenu da „Vlada Srbije treba ozbiljno da shvati izveštaj fonda o Dikoviću”. Istina, Melija je dodao da izveštaj fonda nije ni pročitao, ali je dosta jasno nagovestio da i nepročitanom izveštaju Nataše Kandić veruje više nego Generalštabu Vojske Srbije ili državnim organima Srbije. Uz to je preporučio Srbiji da bude „srećna” što ima organizacije kao što su FHP ili BIRN, uz izuzetno pohvalne ocene za ombudsmana Sašu Jankovića, koji je protekle uzbudljive nedelje kritikovao vojne obaveštajne službe i ministra odbrane Gašića. Srbija je u isto vreme saznala da o boravku tako visokopozicioniranog zvaničnika Vašingtona, zaduženog za pitanja demokratije, ljudskih prava i rada, čak ni dobro obaveštena politička beogradska čaršija gotovo da ništa nije znala. Tek je iz Melijine izjave Fonetu otkrila da se sreo sa ministrom policije Nebojšom Stefanovićem, što samo po sebi podosta govori o šumovima u komunikaciji između Srbije i Sjedinjenih Država. Da nešto krči, krči… Naime, protekle nedelje je Fond za humanitarno pravo objavio dosije „Rudnica”, u kojem su načelnika Generalštaba generala LJubišu Dikovića optužili za ratne zločine u zoni odgovornosti brigade Vojske Jugoslavije kojom je komandovao na Kosovu, u toku NATO agresije. Samo dan kasnije usledila je pravosnažna odluka Haškog tribunala o presudi za genocid u Srebrenici oficirima Vojske RS, Vujadinu Popoviću i LJubiši Beari, da bi par dana posle toga Međunarodni sud pravde u Hagu odbacio hrvatsku i srpsku tužbu za genocid, pokazujući time svu ćudljivost i ironiju međunarodne pravde. Ubitačan redosled poteza, ako ih je neko vukao iza scene… Od američkog „stelt” diplomate Melije srpska javnost i njen lider Vučić saznali su i da je nevladina organizacija koja optužuje Dikovića „poštovana organizacija, sa izuzetno dobrom reputacijom”. Fondom je, kao što je poznato, dugo godina rukovodila Nataša Kandić, da bi je zatim preuzela Sandra Orlović. S obzirom na to da je Tomas Melija u Beograd ušao tiho i proveo vreme kao duh, nevidljiv za javnost, ali naknadno vrlo razgovorljiv za agenciju Fonet, gde baca još jedan sloj kontroverzi na odnose Beograda i Vašingtona. Jer, neuobičajeno je da se visoki diplomata ogrne plaštom nevidljivosti, a da potom naknadno iznese salve pohvala na račun kritičara vlasti u Srbiji, zamerajući istovremeno tim istim vlastima da Vašington nije zadovoljan rezultatima istrage paljenja američke ambasade 2008. godine i ubistva braće Bitići, građana SAD – 1999. godine. Vučić nije bio naročito pričljiv kada je komentarisao izjave pomoćnika američkog državnog sekretara, niti je za sada poznato da li se uopšte sreo sa njim. Ali, zahvaljujući se Amerikancu na svakoj reči koju je izgovorio, Vučić je kratko dodao da misli da su svi građani Srbije posle njegovih (Melijevih) reči – sve razumeli. Šta to treba da razumeju građani Srbije? Čini se da za vladu Srbije nije tako veliki problem podrška SAD nevladinim organizacijama, BIRN-u i Saši Jankoviću, kao regulatornom inokosnom telu, koliko se sada Vučić mora suočiti sa činjenicom da je general Diković, koga je na mesto prvog vojnika Srbije postavio Boris Tadić, sada ne samo pod lupom Fonda za humanitarno pravo, već i Vašingtona. Odmah po optužnici fonda, Diković je u maskirnoj uniformi primljen na kanabe predsednika Srbije Tomislava Nikolića, koji mu je tada takođe pružio svu podršku. Ali, kako se moglo dogoditi da Melija tako nedvosmisleno podrži izveštaj Fonda za humanitarno pravo o tako ozbiljnoj stvari, kao što su optužbe za ratne zločine n račun načelnika Generalštaba VS, a da istovremeno prizna da izveštaj nije ni pročitao? Nekada su ideolozi Saveza komunista kritikovali knjige koje nisu pročitali, ali taj manir je teško prihvatljiv za zemlje koje se, poput Sjedinjenih Država, diče liderstvom u demokratiji. Dosije „Diković” je lako dostupan na internetu, pa je Melijin postupak utoliko teže shvatiti. Da li je, međutim, olako izrečena i Melijina ocena o dobroj reputaciji Fonda za humanitarno pravo? Sasvim je moguće da pomoćnik američkog državnog sekretara nije čitao ni o sporu Tomislava Nikolića sa Natašom Kandić, koja je predsednika Srbije svojevremeno optužila za ratne zločine nad civilima u selu Antin u Hrvatskoj. Ne samo što Kandićeva nije iznela nikakve dokaze, nego je čak i hrvatska država demantovala njene optužbe!

Pročitajte još:PAŽNJA: Radoholičari su štetočine!

Taktika javnog sramoćenja bez dokaza je ipak imala uspeha, jer je Nikolić proteklih godina bezbroj puta morao da odgovara na optužbe Nataše Kandić iako protiv njega nije podnesena tužba, niti vođena istraga. Čeka li slična sudbina generala Dikovića? Diković je 1999. ratovao protiv NATO, poput mnogih oficira VJ koji su u međuvremenu smenjeni, ali je sada načelnik Generalštaba vojske koja organizuje zajedničke vežbe sa Alijansom. Da li je reputacija Nataše Kandić zaista bolja od ugleda generala Dikovića i da li će bilo ko ko je ratovao protiv NATO, kao junak Jozef K. u romanu Franca Kafke „Proces”, čekati odluku imaginarnog suda i presudu koja je izvesna? Tomas Melija je svakako svojim izjavama osporio Dikovićev integritet. Pitanje je, ipak, daleko složenije. Da li je general krajnja meta Fonda za humanitarno pravo i američkog diplomate ili je to vojska kojom komanduje? Izvor: Politika (Aleksandar Apostolovski)