Pravda

Ove godine se obeležava dvadesetogodišnjica masakra u Srebrenici. Jedanaestog jula, u Memorijalnom centru u Potočarima koji je sagrađen da služi upravo toj nameni, biće upriličen spektakl pozamašnih razmera. Na okupu će se naći većina beznačajnih pojedinaca koji se predstavljaju kao politički lideri u regionu i delu sveta pod dominacijom Zapada. NJihovi govori, koji su po pravilu nenadahnuti i malo se razlikuju jedan od drugoga, biće ispunjeni uobičajenim banalnostima. Srebrenicu bi pre svega trebalo postaviti u neki opšti okvir. Kao što se dešava sa većinom nespontanih događaja, specijalnih operacija izvedenih u cilju postizanja nekog posebnog političkog efekta, Srebrenica je namerno koncipirana kao višeslojni projekat. Po rečima jednog američkog naučnika koji je ogromnu količinu vremena i pažnje posvetio Srebrenici, prof. Edvarda Hermana, daleko od prostog primera međusobnog ubijanja na balkanski način, Srebrenica predstavlja „trijumf propagande pri kraju dvadesetog veka“. Implikacija te zanimljive ocene jeste da tog trijumfa – a ni događaja na koji se odnosi – ne bi bilo bez umešanosti snaga koje usmeravaju i kontrolišu globalni propagandni aparat, i kojima taj aparat služi, a to svakako nisu instrumentalizovani akteri sa teritorije Bosne i Hercegovine. Hermanovoj opservaciji trebalo bi dodati sasvim nedavnu otrežnjujuću ispovest sudije Haškog tribunala Žan-Klod Antonetija, člana žalbenog veća u predmetu Tolimir, koja se odnosi na Srebrenicu: „Kada bi me rodbina ubijenih pitala ko je naredio pogubljenje njihovih najbližih, i zašto, ja ne bih znao kako da im odgovorim“. To nije usputna opaska sudije Antonetija u nekom neformalnom razgovoru. On je ovo napisao u svom izdvojenom mišljenju u žalbenoj, pravosnažnoj presudi generalu Vojske Republike Srpske Zdravku Tolimiru, i njegove reči, pored pronicljive analize čitavog predmeta, nalaze se na internet stranici Haškog tribunala. Ova izjava predstavlja zaprepašćujuće priznanje potpune činjeničke zablokiranosti kada se uzme u obzir da Haški tribunal postoji već više od dvadeset godina, da se prikupljanjem dokaza o Srebrenici intenzivno bavi već devetnaest, i da je u tom periodu tuce optuženika proglasio krivim za navodno učešće u srebreničkim zločinima, dodeljujući im oštre kazne, uključujući nekoliko doživotnih osuda. Možda još nije vreme za podvlačenje crte ispod Srebrenice i konačno svođenje računa, ali na gotovo dvadesetogodišnjem vremenskom rastojanju od događaja u julu 1995. moguće je sugerisati bar dva osnovna zaključka, za koje je sve manje izgleda da će ikada biti opovrgnuti. Prvi glasi da službena srebrenička priča jeste relativno uspešno obavila svoj glavni propagandni zadatak, i da će se iz nje najverovatnije još neko vreme crpeti krupne političke koristi, ali, posmatrano iz dugoročnijeg ugla, koji ne mora da bude sub specie aeternitatis već mnogo skromnije vremenske dužine, njeni efekti će ipak ostati kratkog daha. To ne znači da joj je ponestao potencijal da još neko vreme srpskim interesima nanosi znatnu moralnu, političku, pa čak i materijalnu štetu, i o tome bezuslovno treba voditi računa. Međutim, pukotine se ubrzano pretvaraju u zjapeće rupe, i, kao posledica intenzivnih kritičkih istraživanja, njeni se temelji osipaju. Tome treba neizostavno dodati zamor, koji kod strane publike prerasta u odbojnost prema agresivnoj i sve manje ubedljivoj promotivnoj kampanji sa ciljem trajnog nametanja sve otrcanijih fraza o 8.000 „muškaraca i dečaka“ i počinjenom „genocidu“. Druga konstatacija koja se već mirne duše može izvesti je sledeća: pomoću službene srebreničke priče nije postignut glavni strateški cilj ove višeslojne obaveštajno-psihološke operacije – srpski narod u celini ostao je neimpresioniran njenom porukom. Mada bi se na drugim poljima o uspehu kampanje „preumljenja“ moglo sporiti, kritična masa Srba ostaje i dalje nepokolebana ekstremnom klevetom srebreničkog „genocida“. Oni uporno odbacuju nametnutu krivicu za zločin sa kojim – kako istraživanja pozadine srebreničkih dešavanja sve izrazitije pokazuju – srpski narod i njegove institucije ni po kakvim merilima nemaju veze. Jedan od glavnih psiholoških ciljeva srebreničke operacije nije bio da ubedi Anđelinu DŽoli, nego da moralno slomi Srbe. Sa tog stanovišta, misija nije obavljena, a sa protokom vremena ona postaje sve bezizglednija. Osnovni razlozi za urušavanje službenog narativa su prevashodno empirijske prirode. Pod kritičkom lupom, ispostavilo se da nijedna od popularnih teza vezanih za Srebrenicu nije održiva. U proboju 28. divizije Armije BiH poginulo je višestruko više ljudi nego što je bilo streljano, a, kako je ubedljivo pokazao ne samo pukovnik Ratko Škrbić u svojoj profesionalno besprekornoj studiji „Srebrenička podvala“, već i drugi koji su se time bavili, ukupan zbir ljudskih gubitaka od svih uzroka znatno je ispod propagandno sakralizovane cifre od 8.000. Pažljiva analiza forenzičkih podataka koje su prikupili stručnjaci Haškog tužilaštva, a oni su imali isključivi dostup mestima gde su se obavljale ekshumacije, otkrila je da se u masovnim grobnicama za koje postoje manje-više redovni obdukcioni izveštaji nalazi najviše oko 1.920 pojedinaca, ali sa vrlo različitim obrascima ranjavanja, u ogromnoj većini ne na način koji je konzistentan sa pogubljenjem. Pokušaj uvođenja u igru DNK tehnologije, u nastojanju da se visokom i nerazumljivom naukom opseni prostota, neslavno je propao. Tomas Parsons, rukovodilac hermetički zatvorene laboratorije u Tuzli, koja se ovim poslom bavi, i čijeg direktora od osnivanja 1997. godine postavlja Stejt department, pod unakrsnim ispitivanjem u Hagu priznao je da je DNK uparivanje nemoćno da odredi vreme, mesto i način smrti. Dakle, da je beskorisno za svrhu u koju je Haško tužilaštvo pokušalo da ga primeni, a to je da navodnim identifikacijama „žrtava genocida“ namakne njihov broj. Zato nije čudo što je Tužilaštvo, uz punu saradnju i podršku pretresnog veća, kategorički odbilo da u nekoj od mnogobrojnih nezavisnih ustanova koje bi to lako mogle da učine optuženima Karadžiću i Mladiću omogući nešto što je sasvim normalno u svakom krivičnom procesu. To je stručna i nezavisna provera DNK dokaza koji se koriste protiv njih. Umesto toga, tvrdo se insistira na tome da se na reč uvaže rezultati koje Veću dostavlja ICMP, laboratorijska ispostava Stejt departmenta iz Tuzle. Ovome svakako treba dodati i stav koji je praktično bez presedana, bar kada su u pitanju stvari koje su navodno toliko jasno i nepobitno utvrđene presudama najuglednijih pravosudnih ustanova današnjice, kao što je „genocid“ u Srebrenici. To je primena represije, bilo instrumentima krivičnog zakona ili još perfidnijim mehanizmima političke korektnosti, prema svima koji kritički razmatraju dogmatski oktroisani opis srebreničkih događaja u julu 1995. Samo po sebi, to je spektakularno priznanje da cela konstrukcija počiva na staklenim nogama, i to krajnje klimavim. Kao poslednje – ali ne i najmanje važno – ako ostavimo po strani raspravu o broju pogubljenih, što je detalj koji u moralnom smislu Sarajevo i „međunarodnu zajednicu“ najmanje zanima, i fokusiramo se na politički jedino značajan deo priče, a to je teza o genocidu, tu za srebrenički lobi stvari katastrofalno loše stoje. Da bi se postigao simulakrum usklađenosti sa jedino merodavnom „Konvencijom U.N. o genocidu“ od 1948. godine, Haški tribunal je pribegao triku. Statut Tribunala naizgled preuzima tekst Konvencije, time pothranjujući iluziju da se na nju normativno oslanja, dok istovremeno sudi ne po Konvenciji, kao integralnom pravnom aktu, nego po svom ad hoc Statutu, zadržavajući time pravo da improvizuje samovoljna tumačenja, u skladu sa sopstvenim nahođenjem i potrebama. To je jedini način kako je mogla nastati groteskna analiza Veća kojom se u predmetu Krstić lojalno potvrđuje politički predodređeni zaključak. Suđenje generalu Krstiću je praobrazac potonjih korumpiranih srebreničkih suđenja u Haškom tribunalu. Što se tiče druge temeljne konstatacije, o učinku sistematski vođene kampanje za promenu srpske svesti, u okviru koje srebrenička komponenta igra ključnu ulogu, uprkos ulaganju ogromnih napora i sredstava, ni posle nepune dve decenije željeni stepen demoralizacije nije postignut. U okviru ove podle kampanje, zasnovane uglavnom na falsifikatima i blefovima, ističu se dva momenta gde je beščašće dostiglo vrhunac. Jedan je Izveštaj komisije o Srebrenici tadašnjeg predsednika Dragana Čavića u Republici Srpskoj 2004. godine. Drugi je usvajanje Deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije 2010. godine, na zahtev Borisa Tadića. Zajednička crta oba akta je prihvatanje politički nametnute krivice maliciozno raspoređene na najširoj, kolektivnoj osnovi. Značenje zagonetne formulacije magistra Nikolića, izrečene pred kamerama sarajevske televizije, da „ove godine“ [a to će reći 2013.] neće ići na klečanje u Potočare, ostaje nerazjašnjeno. Da li je na ceduljici koju je dobio pisalo da se od njega očekuje da pokajnički puzi „11. jula 2015“ godine, dakle baš na okruglu dvadesetogodišnjicu Srebrenice, u to ćemo se uskoro uveriti. Sve to, pored fundamentalnih ali sistematski krivotvorenih i zataškavanih činjeničnih pitanja, u prvi plan vraća složeno pitanje odgovornosti za događaje u Srebrenici. Radi se, pre svega, o uzročno-posledičnoj, a zatim, naravno, i moralnoj, političkoj i drugim oblicima krivice za pokolj. To tugaljivo ali prirodno pitanje, čije se otvaranje razmatra kao opasna Pandorina kutija za koju se sve zainteresovane strane slažu da je najbolje da ostane zauvek zabetonirana, nikako da dođe na službeni dnevni red. Usled umešanosti po raznim osnovama (kao u trileru Agate Kristi) širokog spektra institucionalnih aktera, čiji su interesi ili delatnosti na terenu na određeni način povezani sa Srebrenicom, postavljanje tako umesnog pitanja nije primetno čak ni na dalekom horizontu. Inspektor Poaro ga, naravno, postavlja, ali njegova istraga još uvek je u toku. Međutim, jedan od vrlo ohrabrujućih rezultata dvodecenijske, jednosmerne, grozničave hajke za osuđujućim dokazima kojima bi oktorisani scenario bio potvrđen, ili bi mu se bar utisnuo privid verodostojnosti, jeste baš to da se nikakvim dovijanjima ubedljivo utvrđivanje krivice na račun dežurno okrivljene strane nije dalo postići. Karakterističan potpis operacija izvedenih pod lažnom zastavom upravo su zaglušujuća buka kojom se preusmerava posmatračeva pažnja i dovitljivo sejanje podmetnutih tragova koji ne vode nikuda. To je šema u koju se Srebrenica u potpunosti uklapa. Krhkost srebreničke konstrukcije ogleda se u činjenici što je dovoljno da isključimo generatore ošamućujuće buke i zanemarimo lažne tragove pa da odmah uočimo kolosalnost blefa na kome forsirano „korektni“ narativ počiva. Odsustvo materijalnih dokaza u vezi sa svim ključnim tačkama je prva stvar koja upada u oči. U meri u kojoj nešto nalik na dokaze postoji, sve što se kao takvo nudi podložno je ubedljivim alternativnim tumačenjima (kao što je u svojoj studiji „Srebrenička podvala“ pokazao pukovnik Škrbić), ili, zapravo, umesto da podupire, naprotiv nemilosrdno i do temelja ruši zvanično uspostavljenu forenzičku fikciju (kao što je detaljnom analizom obdukcionih izveštaja i kritikom nenaučnog korišćenja DNK tehnologije pokazao dr LJubiša Simić). Što se tiče centralne teze, da se u Srebrenici dogodio genocid, tu je zaista neophodna ogromna količina zaglušujuće buke ne bi li se pažnja odvratila od notorne činjenice da je teza nepotkrepljena makar najtanjom indicijom. Nepostojanje ičega što sugeriše da se na srpskoj strani razmišljalo o uništenju Muslimana kao posebne grupe prinudilo je Haški tribunal – umesto na nepredočenim materijalnim dokazima – da improvizovani zaključak o genocidu gradi na nebuloznom konceptu „mozaika.“ Ta neozbiljna tehnika pravnog zaključivanja sastoji se iz probiranja i povezivanja raznorodnih fragmentarnih pojedinosti, delova iskaza, pa čak i gestova, ali isključivo na način koji podupire teze Tužilaštva. (Navodno, kao odgovor na pitanje šta će se dogoditi zarobljenicima, svedok-saradnik Tužilaštva Momir Nikolić nonšalantno je posvedočio da je generala Mladića video kako znakovito prelazi prstom preko grla.) U jurisprudenciji Haškog tribunala dokazni materijal ovakve vrste, satkan iz nepovezanih i niskokvalitetnih niti, sasvim je dovoljan da se ustanovi bilo kakav elemenat krivice, uključujući dolus specialis, poseban umišljaj, za najteži zločin – genocid. Službena priča o „genocidu“ u Srebrenici nužno nosi karakter „zaštićenog narativa“ koji se pomoću pritisaka i zastrašivanja, uključujući pretnju krivičnim gonjenjem onih koji ga osporavaju, nameće prinudom i održava veštački. Ključni faktor u toj operaciji je medijski i politički savez između Sarajeva i zapadnih interesa u odnosu na Srebrenicu. Međutim, taj savez je čisto taktičke prirode i proizilazi iz toga da se njihovi interesi trenutno preklapaju na tački zvanoj „Srebrenica“. Partneri u tom savezu su izrazito nejednaki, posebno u oblasti koja je najvažnija, a to je kontrola medijskog prostora. Bez logističke podrške globalnih medija koji su još uvek pretežno pod zapadnim uticajem, Sarajevu bi vrlo malo toga – najverovatnije ništa – pošlo za rukom da nametne službenu verziju srebreničke priče. Odatle proizilazi povezani zaključak koji je od prevashodnog značaja. Kada se strateška slika promeni i zapadni faktor dođe do zaključka da mu više nije u interesu da svoje medijske kapacitete i dalje stavlja na raspolaganje Sarajevu za propagiranje narativa o „genocidu“ i „8.000 muškaraca i dečaka,“ srebrenički narativ će kolapsirati. Izgleda da legendarno kratkovido sarajevsko rukovodstvo nije pripremilo plan B za takav scenario. Ali, kada se to dogodi, a sve učestalije zapadno ukazivanje na neminovnost „sukoba civilizacija“ upućuje na to, bosanskohercegovački muslimani će opet ostati iznevereni, napušteni i izolovani. U zavisnosti od geopolitičkog konteksta, jedini preostali saveznici će im biti komšije koje lažno optužuju za genocid, od kojih bi se u ovom trenutku sramotno veliki broj današnjih Bošnjaka po svaku cenu etnički i jezički otcepio. Otvaranje zapadnih arhiva o operaciji pod lažnom zastavom „Srebrenica“, za sada uljudno zapečaćenih, za veliki broj bosanskohercegovačkih muslimana biće neprijatan događaj.

Pročitajte još:A može li isti venac u Skelane i u Potočare?Globalna Srebrenica

Izvor: Geopolitika