Pravda

U razgovoru s nekim srpskim izdavačima saznajemo da oni ipak prave ravnotežu između ova dva pisma, da neke autore ili edicije štampaju isključivo na ćirilici, ali da knjige koje nameravaju da predlože distributerima iz okruženja, ipak objavljuju na latinici. Po rečima Gojka Božovića, direktora „Arhipelaga”, ova izdavačka kuća štampa knjige na ćirilici i latinici, ali, na primer, ediciju „Sto slovenskih romana”, objavljuje isključivo na ćirilici. – U slučaju svake konkretne knjige, procena da li će biti štampana na jednom ili drugom pismu zavisi od zainteresovanog tržišta ili od predloga autora. Iskustvo pokazuje da je veliki deo tržišta na tlu bivše Jugoslavije znatno ili potpuno zatvoren za knjige na ćirilici. Da ne bismo taj deo kulturnog prostora uskratili za knjige koje objavljujemo, deo ili čitav tiraž nekih izdanja štampamo na latinici. Jasno je da je ćirilica naše nacionalno pismo i prirodno je da jedan broj knjiga bude izdat na ovom pismu, ali odluka o tome treba da bude prepuštena izdavačima i autorima – zapaža Gojko Božović. Petar Živadinović, direktor izdavačke kuće „Paideja”, stvari vidi nešto drugačije. U svojoj interpretaciji problema jezika i pisma kao „kuće bića”, i kao najvažnijih odrednica identiteta i postojanja jednog naroda, sve vidi šire, i u stalnom odnosu prema političkom i ekonomskom trenutku. Živadinović smatra da su ćirilica i latinica ravnopravna pisma srpskog jezika, jedinstvenog jezika koji dele i pojedine države bivše Jugoslavije i da se karakter tog jedinstvenog jezika ne može promeniti spoljašnjim političkim okolnostima, niti davanjem imena jeziku koje nova država nosi. – Tržišta izvan Srbije za nas nema. Drugo je pitanje trgovinskog i kulturnog monopola koji na tom tržištu vlada, ali činjenica je da su izdavači i novinski urednici zapostavili ćirilicu. Međutim, ni nominalna odbrana ćirilice, bez poznavanja prirode i istorije srpskog jezika, nema smisla. Šire tržište na prostoru bivše Jugoslavije, zatvoreno je. Crna Gora, BiH i Hrvatska ponašaju se kao iznutra zabarakadirane trgovinske jedinice, i mislim da se to tržište ne bi otvorilo ni da sve srpske knjige objavimo na latinici. Za razliku od toga, neki hitovi koje je „Paideja” svojevremeno štampala na latinici u Srbiji i u Republici Srpskoj dobro su prodavani. Ali, zabrana ćirilice u Vukovaru jeste progon. Ako manjine u Srbiji imaju pravo na svoj jezik i pismo, mislim da država Srbija mora da izbori isti status i za srpsku manjinu, za njen jezik i pismo, u drugim državama – smatra Živadinović. Utisak Zorana Rapajića, direktora „Admiral buksa”, ne odnosi se na zatvorenost tržišta bivše Jugoslavije. On, pak, ističe da knjige pojedinih autora objavljuje isključivo na ćirilici, ali da to nisu knjige koje može da ponudi distributerima iz okruženja. Navodi primer ćiriličnih izdanja knjiga Branislava Jankovića i Miše Belegišanina, kao i dela na kojem upravo radi „Indija – riznica mudrosti”.

Pročitajte još:SiEnEn: Migrante svuda tuku, a jedino ih Srbi dočekali – ljudski!Đoković snima film o Tesli

– Mi smo komercijalni izdavači, živimo od svojih izdanja, a distributeri iz BiH ili Hrvatske nisu zainteresovani za ćirilične knjige. Tako inače razmišlja 90 odsto naših izdavača koji su na tržištu. Međutim, smatram da ukoliko neki izdavač dobije grant od države za prevod i objavljivanje nekog izdanja, i još ukoliko mu država pomenutu knjigu kasnije i otkupi, treba da ima dužnost da je izda na ćirilici. Čak mislim da nadležno ministarstvo, koje mu dodeljuje novac, treba da insistira da tako i bude. Na taj način, u nekomercijalnim izdanjima koja pomaže država, ćirilica može da bude više zastupljena – kaže Zoran Rapajić. Ipak, malo će ko od nas neki naslov koji ga je privukao odbaciti zato što je objavljen na jednom ili drugom pismu, zanimaće nas duh i sadržaj onoga što to pismo prenosi. Međutim, i samo pismo po sebi nosi određeni duh i sadržaj. Izvor: Politika (Marina Vulićević)