Pravda

Olivera Ivanovića neki pripadnici srpskoga naroda smatraju za izdajnika zbog svoga delovanja na Kosovu i Metohiji i zato što je učestvovao na izborima koje je raspisala tzv. Republika Kosovo. Ranije sam bio istog ubeđenja: Srbi sa Kosova i Metohije ne smeju da učestvuju na kosovskim izborima i u kosovskim institucijama. (Ovde moram napomenuti da, pre svega, mislim, najviše, na Srbe sa juga Kosova i Metohije, jer su oni u mnogo težoj situaciji nego Srbi na severu, iznad Ibra). Zamislimo, hipotetički, da imamo devojku, ćerku jednog oca i jedne majke, koja živi u porodičnoj kući u Đakovici, mestu gde većinski žive Albanci i malobrojni Srbi (hipotetički). Zamislimo da je ta devojka imala već mnogo lošeg iskustva sa Albancima, pokušaja silovanja, otimanja itd., i da ne sme da izađe iz kuće osim ako ide za Gračanicu, Mitrovicu ili neko drugo slobodnije mesto, kako bi osetila malo daška slobode. NJena porodica ima opciju da ode sa Kosova i srećno živi negde u Srbiji, ali njena porodica je odlučila da ostane, da čuva svoje ognjište i svoje mesto na Kosmetu. Da bi ostali na Kosmetu, oni moraju od nečega da žive. Ako je Kosovo uspostavilo svoje institucije u Đakovici od čega glava kuće ove porodice može da prehrani istu? Ako ne prihvati da uđe u te institucije, da radi u njima, on nema načina da pomogne svojoj porodici. Kratko, jasno i jednostavno. Ćerka oca, svaki put kada poželi nešto iz prodavnice, svome ocu mora da napiše spisak s nadom da će se posle posla vratiti i doneti joj iz prodavnice što je poželela i napisala. Da njen otac nije prihvatio da se zaposli u institucijama koje su mu nametnute, on joj ne bi mogao doneti ništa. Kada znam mnogo ovakvih priča sa Kosmeta, zapitam se da li ja iz Niša, Beograda, Kragujevca, Novog Sada, uopšte, centralne Srbije, imam pravo da Srbima na Kosmetu, posebno južnom Kosmetu, naređujem, određujem, govorim da li smeju ili ne da učestvuju na izborima i ulaze u nametnute kosovske institucije da bi mogli da prehrane svoje porodice i opstanu na Kosmetu. Danas smatram da nemam pravo na to. Kada sam se naslušao ovakvih priča, shvatio sam da ja nemam nikakvo pravo na to, osim ako i sam ne odem i sa njima delim njihov život i njihovu muku, njihovu svakodnevnu strepnju da li će ćerka nestati na putu ka Gračanici ili otac na putu do prodavnice. I svakome, ko iz centralne Srbije, a posebno iz Beograda, Srbima na Kosmetu naređuje ili određuje ili govori da ne smeju da izlaze na nametnute izbore i ulaze u nametnute institucije, želim da kažem da odu da žive njihov život pa da to javno govore. Koliko bi noći prošlo, a da taj Srbin nestane ili bude ubijen, na primer, u Đakovici? Vratimo se pretpostavci teksta: Oliver Ivanović je izdajnik. Da li je on kriv što je to radio u, gore opisanim, nametnutim, uslovima? Kao ubistvo u kojem jedan čovek naredi drugom da ubije trećeg – glavni krivac je onaj koji stoji iza ubistva i naredio ga je, više nego onaj koji je ubio. U slučaju Ivanovića, ako je on izdajnik, veći su krivci za to oni koji su stvorili takve uslove da Srbi na Kosmetu nemaju izbora nego da učestvuju na kosovskim izborima i ulaze u kosovske institucije. Ako je cena takvog ponašanja da ona devojka, gore opisana, ima mogućnost da svome ocu napiše spisak želja iz prodavnice i da joj se te želje ispune, ja sam spreman zbog nje i mnogih drugih tu cenu da prihvatim. Naravno, ja tu cenu, iskreno, načelno, uopšte, nikada ne bih prihvatio da ne moram, da nije takva situacija, i zbog toga se veoma u sebi lomim što sam svestan da je to nešto protiv čega sam i protiv čega se borim. Ali, dok ne dođe trenutak slobode, dok se ne izborimo za njega, i dok ne dođe momenat mogućnosti da toj devojci omogućimo da sama, slobodno, ode do prodavnice, da sama kupi što joj je volja, da njen otac radi u srpskim institucijama i da srećno žive na Kosmetu, ja svoje emocije moram da racionalizujem i kanališem u okvire postojećih, nametnutih, okolnosti. Meni se to ne sviđa, protiv toga se borim, ali sam svestan da, trenutno, tako moram. Inače, ako to ne prihvatim, iako ta devojka to ne prihvati, jedina opcija joj je da se iseli sa Kosmeta, a meni, da, kao i devedesetih, dočekujem izbeglice i, kivan, u nemoći, besnim što se to događa. Srbi gube prvom opcijom – prihvatanjem -, ali drugom gube sve: nestanak sa Kosmeta. Ja biram i poštujem njihovu volju – da ostanu do mogućnosti kada ćemo se izboriti za njihovu slobodu i, iako to ne volim, znam da moram da prihvatim određenu cenu. Ako je Oliver Ivanović izdajnik zbog ovakvih stvari, onda je i ova devojka što ocu svaki dan piše želje šta da joj kupi, a to joj kupuje od plate koju ima radeći u kosovskim institucijama, isto izdajnik Kosova i Metohije. Nemamo mi pravo njima na Kosmetu da određujemo kako će da žive u nametnutim okolnostima: što pre to shvatimo i njima dole će biti bolje; mi treba da se borimo da budu slobodniji, jer i oni to žele, ali do slobode da poštujemo njihovu volju koja im je nametnuta. Ivanović, ako je izdajnik, on je izdajnik sa pozicije situacije na Kosmetu, odnosno, pozicije prinude, pozicije nametnute situacije. Za tu prinudu, pre, treba suditi onima i osuđivati one koji su njega i druge Srbe na Kosmetu prinudili na sve to. Srbi na Kosovu i Metohiji ne mogu da se bore bez Beograda; Srbi na Kosmetu su heroji-mučenici. Ona devojka je heroj, jer je ostala dole, njen otac je heroj, jer se bori za nju, i mučenik je, jer to mora da radi na način na koji ne voli. Oni su heroji koje zbog svega toga, mi, koji živimo daleko od njihove muke, imamo najmanje prava da osuđujemo. Pored toga, mi nemamo vremena da osuđujemo Srbe sa Kosmeta; čak i ako su izdajnici, oni su najmanji izdajnici u lancu izdaje. Drugi, važniji, razlog zašto moramo stati uz Ivanovića, čak i da je najveći izdajnik, jeste to što je sud UNMIK-a u Prištini osudio njega za navodne zločine nad Albancima 1999. godine, bez ikakvih dokaza i nemogućnosti da ga povežu sa bilo kojim svedokom. Strani sud je Srbina, nameštenim dokazima i političkom presudom, osudio za navodne zločine nad Albancima. Naredne generacije svih naroda sveta, kada budu učile istoriju Kosmeta, po nameštenim, političkim presudama, i po ovoj, učiće da su Srbi činili zločine nad Albancima. Isti je primer sa sudom u Sarajevu koji je politički, lažnim presudama i svedocima, osudio mnoge Srbe na ukupno hiljadu godina zatvora, dok je Muslimane, za njihove zločine, osudio samo na trideset godina. Svaki istraživač sa strane sutra će uzeti te presude i pisati istoriju po njima. Treći primer je Hag: možemo svašta loše misliti, lično ili politički, o mnogim Srbima koji su tamo osuđeni, ali sa pozicije državnog interesa, interesa srpskoga naroda, mi protiv Haga i mnogih njegovih lažnih presuda moramo da se borimo, za svakog Srbina u Hagu. Ova dva primera jasno objašnjavaju zašto u ovom trenutku moramo sve svoje frustracije, mržnje i negativna mišljenja da spakujemo u džep i dignemo glas za slobodu Ivanovića. Ako danas napadamo Ivanovića, omogućujemo temelj da sutrašnje generacije o Srbima uče kao zločincima na nameštenim presudama. Da li to želimo? Ako ne želimo, mislim da je sasvim jasno zašto treba da prestanemo sa napadima na njega i da se izdignemo iznad ličnog na državni nivo, na nivo interesa budućih generacija srpskoga naroda i dignemo glas za njegovu slobodu. Čak, da se vratimo pretpostavci da je Ivanović najveći izdajnik srpskoga naroda, u ovom slučaju, iz poslednjeg razloga budućih generacija Srba koji bi nosili lažno breme zločinstva, mi se moramo za Ivanovića boriti da izađe iz prištinskog zatvora, a, ako je kriv za nešto prema svome narodu, neka mu za to sudi njegov narod. Čak i da ja mislim da je Oliver Ivanović najveći izdajnik srpskoga naroda, u trenutku dok je on u prištinskom zatvoru zbog navodnih zločina nad Albancima, ja to nikada neću reći; reći ću, ako tako mislim, kada bude na slobodi, a breme zločinstva bude skinuto sa moga naroda, moga deteta, moga unuka, budućih generacija. Zato pozivam sve da dignu glas protiv osuđivanja Olivera Ivanovića, da svoje lične frustracije, mržnje i mišljenja sačuvaju dok se breme zločinstva i lažne presude ne skine sa njega, a time i našeg naroda, naše dece, naših budućih generacija, i dok on ne bude na slobodi. Zato pozivam sve da u subotu u 12:44 časova dođu na Trg Nikole Pašića u Beogradu i podrže slobodu za Srbina lažno optuženog za navodne zločine nad Albancima. Sloboda za Olivera!