U Jugoslovenskom dramskom pozorištu (adaptacije su se prihvatilili prevodioci Zoran Simić, Simom Pavlović i dramaturg Goran Stefanovski) postavljen je Hamlet koji ne liči na 400 godina Šekspira, tom jubileju je ovom prilika i prethodnica. Igrajući se avangarde, autori su učinili sve da Hamlet ne govori sa Šekspirom, odriču se jedan drugog, postaju antitela, praktično se ne poznaju. U Hamletu Aleksandra Popovskog preispituje se ratna groznica, paranoja, spoljna politika, kralj je stalno na brifingu u Generalštabu, mrtve straže,.. Ludilo princa Hamleta nije njegovo lično stanje duha, ludilo zahvata državu...Pa još Ofelija na sred scene brije međunožje a majka joj pridržava lavor. Popovski ogoljava mitsku pozorišnu tragediju koja već vekovima postavlja graničnike moralih dilema, uprošćava je pravolinijski iskačući iz svih tolerantnih koloseka, objašnjava "ovo je priča o nepravdi na svim nivoima". 
Popovski veruje da je avangardni iskorak zaboravio starogrčke postulate pozorišne igre pa čak i preporučuje glumačku improvizaciju gde recimo u "Trojankama" glavni lik proziva Periklea i njegovu demokratiju, a Periklea i "Trojanke" dele bar devet vekova. Zaboraviti sve što su utemeljili Milton DŽon, Molijer, Čehov i pobediti, misli Popovski! Ali uspeo je da reši vekovnu kulturološku dilemu: Posle njegovog Hamleta u grobu se prevrnuo njegov autor!Dakle ako bi otkopali grobove Šeksipa i Bekona, onaj ko se okrenuo u grobu autor je. 
Deo glumačkog sveta dugo već ovakva i slična iskakanja iz šina vezuje za neku vrstu prokletstva, Jugoslovensko dramsko pozorište je zaista baksuzno. Osnovano je da bi se udavilo Narodno, jer je Narodno preterano delovalo srbski, i ništa. Eno ga Narodno i dalje stoji tamo gde je i bilo. Malko škripi i petlja sa parama, ali bar nije gorelo kao Jugoslovensko Dramsko.
Malo je okrutno ovo s paljevinom, ali poređenje se nastavlja analizom upravnika: "Upravnici Narodnog imaju otežavajuću okolnost. Na ploči od mermera koja je izložena u holu upisana su sva imena bilo kog upravnika, tako da bruka svakog upravnika ostaje upisana u kamenu i traje. Jugoslovensko Dramsko nema takvu ploču koja pamti imena upravnika, pa je lako da se spisak u nekom požaru izgubi ili se jednostavno zaboravi. Borhes kaže da je zaborav jedini oprost, a dokaz oprosta grehova bivših upravnika Jugoslovenskog Dramskog je činjenica da običan gledalac može da se seti imena samo dva upravnika; Stupice i Ćirilova. Da ga staviš na muke Malog Radojice ne bi mogao da se seti ni jednog više. Ova amnezija gledaoca je odbrambeni mehanizam jer se periodi vezani za imena drugih upravnika sem Stupice I Ćirilova kao ružni potiskuju u zaborav. I zamislite sada…, baš sada, kada je uprava ovog baksuznog pozorišta učinila da Jugoslovensko Dramsko iz stroge anonimnosti pređe u duboku ilegalu, tu baksuznu kuću iz zasede i podmuklo napadne Šekspirov jubilej. Zato je i završio tako. Mogao je i Servantes da nadrlja jer je umro istoga dana kada je umro Šekspir, ali ovoga puta se pritajio i spasao od pažnje i obeležavanja koje samo Jugoslovensko Dramsko može da priredi i mrtvim i živim piscima izvodeći njihova dela.
Sirotim piscima nigde spokoja. Ni dok su živi a ni kada umru.
Kako bilo da bilo ovoga puta je povampirenom Šekspiru na tapetu bilo Jugoslovensko Dramsko, jer dok Hamletom orgija u Jugoslovenskom Dramskom, Narodno pozorište se sprema da razvali Ričardom trećim. Bilo bi nekako i snošljivo da su samo institucije nadrljale od šekspirovog povampirenja, ali i neke familije su se našle na nišanu neugrobljenog Šekspira.
Ne znam kako će Narodno da se izvuče posle premijere Ričarda trećeg, ali za pozorišni debakl Hamleta uprava Jugoslovenskog Dramskog ima dubok razlog vezan direktno za jubilej i značaj Šekspira. Ali još jednom valja odati priznanje Jugoslovenskom dramskom, rešili su pozorišni Gordijev čvor koji je mučio pozorišne stručnjake celoga sveta - da li je Šekspir pisao svoje drame ili ih je napisao Frensis Bekon. Zahvaljujući premijeri Hamleta u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu ova dilema bi mogla da bude jednom i zauvek rešena. Objasnili smo kako. Treba otkopati grobove Bekona i Šekspira i videti koji se od njih prevrnuo. Izvor: Pravda
