Piše: Andrej Koribko

Iako je izabran tek prošle nedelje i ima još dva meseca pre zvaničnog dolaska na vlast, već je moguće napraviti neke prognoze, kao odgovor na neka od tih pitanja.

Najbolji pokazatelj kako bi Trampova balkanska politika mogla da izgleda, može biti imenovanje Rensa Pribusa (Reince Priebus) za Šefa osoblja. Ovaj prestižni i istaknuti položaj će biti zauzeti grčki pravoslavni vernik, kome je majka Grkinja i koji sa sigurnošću ima jak osećaj grčkog identiteta – što ne ide u korist Republici Makedoniji u vezi sa pitanjem imena i drugim pitanjima oko kojih su Grčka i Makedonija u sporu. Drugi faktor u korist Grčke je činjenica da je Stiven K. Banon (Stephen K. Bannon) u isto vreme postavljen za Trampovog glavnog stratega. Ovo je važno zbog toga što je Banon vodio vrlo uspešan alternativni medij Brejtbart (Breitbart), neposredno pre nego što je sredinom leta postao direktor Trampove predizborne kampanje. Jedan od najpopularnijih pisaca na sajtu je Milo Janopulos (Milo Yiannopoulos), otvoreni homoseksualac ​​grčkog porekla i neko od koga se  uopšte ne očekuje da će biti prijateljski nastrojen prema Makedoniji ili njenoj kulturi konzervativnih vrednosti. Imajući u vidu bliskost Brajtbarta Trampovoj administraciji, pisci, kao što je Milo, mogli bi da imaju neželjeni uticaj na Predsenikovu političku postavku.

Za Makedoniju nisu dobri, niti Pribus, niti Banon ili Janopulos, ali sa druge strane, Trampove antipatije prema DŽordžu Sorošu, finansijeru obojenih revolucija mogu da idu u korst zemlje. Rano je o tome govoriti, ali otkad je Soroš praktično objavio rat Trampu i svoju pažnju usmerio na Sjedinjene države sa drugih delova sveta (barem za sada), postoji šansa  da će NVO-pogon pobuna ove obojene revolucije koja traje dve godine biti zaustavljen na neko vreme. Takođe je moguće da će Tramp i njegova "paralelena država" (vojska, bezbednost i diplomatska birokratija) poraziti Soroša i ukloniti ga sa vlasti, čineći njegove mreže ništavnim na neko vreme.

U tom slučaju, to ne bi nužno značilo kraj NVO hibridnog rata, nego da bi administracija zadužila nekog drugog da ga zameni i preuzme njegovu globalnu mrežu. Vidljiva promena do koje bi moglo da dođe je poruka da će se buduće "soroševski" povezane organizacije, u pokušaju da regrutuju veći broj ljudi za još promena režima, ubuduće odlučno prebaciti sa “krajnje levice” na “krajnju desnicu”; naročito ako Trampova CIA shvati da je mnogo efikasnije da koristi ovu vrstu narativa koristeći opipljivi duh vremena, nego se tvrdoglavo držati  diskreditovanih i dokazanih neuspeha iz prošlosti. Još uvek je rano reći da li će se to dogoditi ili ne, ali scenario nije neverovatan i trebalo bi da ga Makedonci barem imaju u vidu, kada predviđaju maeričku politiku prema njihovoj zemlji. 

Ako se računa uticaj koji će Grci imati u Predsedništvu Trampovoj predsedničkoj administraciji i razume da bi Soroš vrlo lako mogao da završi kao gubitnik u ratu sa Trampom, onda je moguće da se očekuje da se novi američki lider verovatno neće baviti mnogo pitanjem imena, ali nije teško zaključiti da neće biti rešen da, kao njegov prethodnik upotrebiti istu asimetričnu agresiju na Makedoniju.  Ukratko, Tramp bi bio razumniji od Obame, iako više  nagnut prema Grčkoj, ako bi morao da bira. Ovo je veoma važno u gledanju šire slike Balkana, jer će biznismen, verovatno uoptrebiti svoje trgovačke veštine u postizanju dogovora i “džentlmentskih sporazuma” sa Rusijom oko utvrđivanja sfera uticaja, a Balkan će svakako biti deo ponude za dogovor. 

Sjedinjene države ne bi nikad amirno predale svoj preovlađujući uticaj bilo kojoj NATO državi, tako da niko ne bi trebalo da se nada da će se to desiti za vremeTrampa. Grčka će verovatno biti središnja tačka balkanske politike nove administracije zbog svog energetskog značaja za Balkan tok, Trans-jadranski naftovod, ali i zbog potencijala koji ima za budući tranzit izraelskog gasa sa gasnih polja ovog istočnomediteranskog Levijatana do EU. Pored svega ovoga, Grčka je redovno u klinču sa Turskom zbog nedavnih agresivnih povreda vazdušnog prostora u istočnom Egejskom moru, a to što su svi Grci žestoko protiv turskog predsednika Erdogan znači da bi ta zemlja mogla da postane korisna osnova za tajne operacije destabilizacije protiv lidera koji naginje multipolarnom svetu i koji je jedva preživeo  nedavni američki državni udar protiv njega.

Što se tiče ostatka Balkana, sjedinjene države su već objavile da nikada neće "predati" bilo koje od NATO država Rusiji, tako da u suštini ostaju samo ne-NATO države, koje bi mogle da budu deo nekog budućeg dogovora o sferama uticaja sa Rusijom. Stoga, samo Bosna i Hercegovina, Srbija i Republika Makedonija mogu biti obuhvaćene predlogom. Nije verovatno da će se hrvatsko-muslimanski deo Bosne da složiti da cela njihova zemlja bude usklađena sa Moskvom, tako da je mnogo realnije da samo Republika Srpska, koja već ima bliske političko-strateške odnose sa Rusijom, bude deo ovoga prećutnog dogovora. Srbija bi onda, takođe,  bila uključena, kao i Republika Makedonija, iako bi se ova druga mogla naći u prvim redovima konkurencije, kada vidi koliko su neki Grci spremni da učine kako bi postali uticajni u Trampovoj upravi.

Sa strukturnog stanovišta, jasno je i predvidivo da će 'Primorski Balkan' potpasti pod američki uticaj, dok će Rusija samo dobiti oslonac u 'Balkanskom mehuru' centralnog Balkana, ali je to ključni deo regiona preko koga prolaze kineski megaprojekti. Balkanski tok bi mogao da prolazi kroz Republiku Makedoniju, a samim tim kroz Srbiju i Grčku, koja bi, u ovom slučaju dala Sjedinjenim državama određeni stepen uticaja nad projektom, ali samo do grčko-makedonske granice. Osim toga, grčka vlada je pokazala da nije previše lojalna nikome i samo ide tamo gde je novac. Čak i sa pro-grčkim lobistima u Trampovoj upravi, nema garancija da će Atina pristati na "kolje vola zbog kile mesa” i da se meša u ruski gasovod samo da bi udovoljila nekolicini članova američke. Ovde se novac pita i Balkanski tok će biti veoma profitabilan za ekonomski istrošenu zemlju, pa verovatno neće poremetiti projekat i žrtvovati milijarde dolara tranzitnih taksi koje bi dobila.

Makedonska vlada se, za razliku od grčkih kolega, dosledno pokazala kao pouzdan partner i nema istoriju blebetanja sa inostranim pokroviteljima zbog novčanih interesa. Bilo da  gradi jake veze sa svojim postojećim zapadnim partnerima ili istražuje dublje puteve saradnje sa svojim novim ruskim i kineskim partnerima, nije realno očekivati nikakve negativne promene, bez obzira pod čiju je sferu uticaja Makedonija na kraju potpadne. Međutim, zbog burnih pokušaja promene režima u poslednjih nekoliko godina koje su smislile i finansirale Sjedinjene države i nekoliko drugih zapadnih zemalja, postoji razumna šansa da Makedonija odgovorno osigura svoje uloge približavanjem Istoku, posebno kada se ima u vidu da je Zapad stalno odbacivao njene prijave za prijem u EU i NATO i davao snažnu podršku Grčkoj u rešavanju spora u vezi sa imenom. U stvari, činjenica da Makedonija nije ni u jednoj od ove dve organizacije, bi automatski značila veću verovatnoću da uđe u rusku/multipolarnu sferu uticaja, ukoliko Tramp bude u stanju da postigne dogovor sa Putinom.

Kada se Srbija ima u vidu, najveći deo naroda je okrenut Rusiji, uprkos urođenom pro-zapadnom usmerenju Vučićeve vlade i nespretne fasade obojene “geopolitičkim balansom”. Ipak, još jednom 'Balkanski mehur' ne-EU i ne-NATO država postaje važani to je u korist Rusije - povećava se verovatnoća da će ovoj zemlji, takođe, Sjedinjene države "bezbedno dozvoliti" od da prihvate Moskvu malo suštinskije, nego sada. Drugačije rečeno, Vučić nije pouzdan ili siguran partner, jer, umesto da iskoristi situaciju, kako će Makedonija i Republika Srpska očekivano učiniti potpunim poboljšanjem odnosa sa Rusijom, srpski lider može samo da upropasti priliku, tvrdoglavo se držeći se trikova  "geopolitičkog balansiranja" -  simboličkim gestovima prema Rusiji, dok još više značajno produbljuje partnerstvo svoje zemlje sa Zapadom. U tom smislu, predsednik Republike Srpske, Dodik, može biti bolji predstavnik volje srpskog naroda od premijera u užoj Srbiji Vučića, jer ovaj podnacionalni lider će verovatnije iskoristiti pirliku da bude deo bilo koje buduće ruske sfere uticaja.

Kada se radi o dogovoru u svačiju korist, kako bi mogle da izgledaju označene sfere uticaja, mnogo toga može krenuti loše u pokretanju ruskog 'Balkanskog mehura', a važno je spomenuti i činjenicu da se to možda neće ni dogoditi ako Tramp ne uspe da zameni i/ili preuzme neokonzervativce koji su uzidani u paralelnu državu. A ako pretpostavimo da će on biti u stanju da do određene mere, ipak, sve to izvede, potpomognut da sprovede svoj plan o sferama uticaja, i dalje postoji mogućnost da će Sjedinjene države zabiti nož u leđa Rusiji, pokretanjem istih temiranih bombi, ako u prethodnih par godina – povratak građanskih sukoba u Bosni i povratak albanskog terorizma protiv Srbije i Makedonije.

Što je još gore, moglo bi se dogoditi da Tramp ni ne zna za to ili nije u stanju da u potpunosti zaustavi orkestrirano delovanje neokonzervativnih elemenata koji su 'očišćeni' / 'odstranjeni' iz paralelne države i koji će narediti njihovim vernim međunarodnim kontaktima da osvete i sabotiraju Trampov i Putinov 'džentlmenski sporazum" o sferama uticaja u Evropi. Soros i njegovi simpatizeri mogu da se urade nešto slično, pogotovo jer će milijarder verovatno pasti u nemilost vlade Sjedinjenih država tokom Trampovog mandata i mogu biti motivisani da učestvuju u sličnim geopolitičkim osvetoljubivostima. Naravno, moglo bi da se dogodi i da Tramp samo blefira sa Putinom u pokušavaju da postignu sporazum, kako bi kupio vreme pre priprema 'konačnog udara' na poslednje ostatke mnogopolarnosti na kontinentu, ali to se ne čini previše verovatnim, jer je on više uravnotežen i stabilnan biznismen, nego , kao Obama, kockar iz paralelne države koji rizikuje.

Tramp je poznat po tome da postiže dogovore i drži reč, a imajući u vidu da je već pokazao dobru prema Putinu tokom njihovog prvog telefonskog razgovora, posmatrači mogu očekivati da će Izabrani predsednik u budućnosti verovatno ostati dosledan obećanjima koja dâ u budućnosti svom ruskom kolegi, a tako će se pridržavati i bilo kog 'džentlmenskog sporazuma' oko uspostavljanja stabilne sfere uticaja među njima, dolaskom u period Detanta Novog hladnog rata. Možda predloženo razgraničenje ukazuje na to da Rusija nema šta da dobije od 'Balkanskog mehura', ali bi takav zaključak bio i naivan i preuranjen, jer Moskva, u stvari, ima mnogo geostrateških interesa na centralnom Balkanu, koji je želi koristiti kao osnovu za izgradnju punog i jakog partnerstva sa balkanskim državama.

Ako bi predviđeni period Detanta potrajao, onda ništa ne stoji na putu Rusije i bilo kog od prognoziranih partnera da postignu ove vrste međusobno korisnih partnerstva,a Sjedinjene države neće biti sklone tome da prigovaraju sve dok drže svoju reč, poštujući Trampov i Putinov dogovor. Ovo se ne može u potpunosti garantovati bez obzira na to koliko ubedljivo izgleda da će trajati, ali barem omogućava još jedan vid mogućnosti za obe strane da intenziviraju svoje odnose. Ono što je od najvećeg značaja je da Tramp skloni pogled Sjedinjenih država sa Balkana i da ne pokušava, kao Obama, da ga destabilizuje. A, tako nešto bi moglo kupiti dovoljno vremena za kineske projekte brze železnice na balkanskom delu kineskog Puta svile, koji će se graditi i na taj način otvoriti osvežavajući mnogopolarni koridor između Centralne evropske prestonice Budimpešte i mediteranske luke Pirej, preko država 'Balkanskog mehura', Srbije i Republike Makedonije.

Rusija bi trebalo da se do tada udobno smestila u 'Balkanskom mehuru' i na taj način bi mogla da proširi svoj postojeće infrastrukturne i energetske investicije, šireći ih više ka realnoj ekonomiji, koristeći prednosti koje će balkanski Put svile veoma mnogo olakšati u logističkom smislu, za trgovinsko poslovanje u regionu. Moglo bi biti i optimistično nadati se ovako rano, dva meseca pre nego što Tramp čak i formalno dođe na vlast, ali postoji veoma realna šansa da će savršen autsajder zaista uzdrmati spoljnu politiku Sjedinjenih država koju vodi establišment neokonzervativaca i Soroša i ispuniti svoja obećanja da normalizuje odnose sa Rusijom i popravi neke globalne destabilizacije učinjene tokom Obaminog mandata.

To bi moglo samo da koristi Balkanu, posebno ako je čovek koji je napisao "Umetnost dogovaranja" radi isto ono što i govori, pa tako postigne i monumentalan dogovor sa Putinom. Taj dogovor bi trebalo da bude o stabilnim sferama uticaja u regionu, iako još uvek ima mnogo toga što može da krene naopako i da se spreči bilo šta od ovoga ili, da dođe do sabotaže, ako se ispsotavi kao “isuviše uspešno”.

Izvor: Katehon