Legendi o svetom Đorđu prethodi priča o njegovom životu. Naime, Sveti Đorđe ili sveti Georgije, rođen je u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Kad mu je otac poginuo, s majkom se preselio u Palestinu, na njeno porodično imanje, gde je stekao visoko obrazovanje. Stupivši u rimsku vojsku, isticao se hrabrošću, pa je munjevito napredovao od običnog vojnika do tribuna. Car Dioklecijan lično je Đorđu dao čin vojvode, kada mu je bilo samo dvadeset godina. Međutim, upravo za vreme cara Dioklecijana, 303. godine, počeo je progon hrišćana, najveći do tada. Đorđe je doneo odluku koju je smatrao pravednom, podelio je sav lični imetak, kao i porodično imanje u Palestini siromašnima i oslobodio robove. Javno je govorio o strahotama progona hrišćana. Čuvši za to, car je naredio da se njegov savetnik Đorđe zatvori. Trebalo je da se odrekne vere. Sledilo je najstrašnije mučenje. Đorđe je položen na zemlju, u njegove noge zabili su klade, a na grudi stavili kamen. Međutim, on je ostao nepokolebljiv čak i kada je donet točak za mučenje pun eksera i noževa. Misleći da je mrtav, odvezali su ga s točka. Tek tada su rimski vojnici primetili da je i dalje živ, što ih je još više razgnevilo.
Zakopavali su ga u živi kreč, pojili smrtonosnim otrovima, međutim, ništa nije vredelo. Naposletku su mu odrubili glavu, 6. maja 303. godine. Kult svetog Đorđa začet je ubrzo posle njegove pogibije. Na mestu gde se nalazio njegov grob u Lidiji, za vreme vladavine cara Konstantina (306–337) podignut je hram posvećen njemu. U tu crkvu su prilikom osvećenja uz Nikomidije prenete mošti svetog Đorđa. Uspomena na taj dan praznuje se 16. novembra kao Đurđic. Tokom 4. veka, kult svetog Đorđa proširio se iz Palestine na celo Istočno rimsko carstvo, a u 5. veku i na Zapadno. Papa Gelasijus I proglasio ga je 494. godine za sveca. Mnogi narodi slave i poštuju kult svetog Đorđa, koji je, između ostalih, zaštitnik engleske države, ali i španske pokrajine Katalonije gde ga slave kao svetog Đordija. U Srbiji je slava Svetog Đorđa ili Svetog Đurđa veoma česta, poznata kao Đurđevdan. Mnoge crkve i manastiri posvećeni su upravo ovom svecu. Pored drugih i Đurđevi stupovi, Staro Nagoričino, Temska, Bogovađa, Saborna crkva u Novom Sadu, crkva na Oplencu i mnoge druge.
Na ikonama, Đorđe je prikazan kao vojnik s kopljem i mačem. Kasnije se pojavljuje i prikaz svetog Đorđa na konju, kako ubija aždaju. Aždaja simbolizuje mnogoboštvo, a ženska prilika – ranu hrišćansku crkvu. Narod na Đurđevedan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na "đurđevdanski uranak", na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke.
Na Đurđevdan treba poraniti i ne valja spavati preko dana. Ako to uradite, prema narodnom verovanju, rizikujete da vas glava boli preko cele godine. Ipak, narod je i za ovo smislio lek. Ako vam se već desi da zadremate, onda na Markovdan treba spavati na istom mestu. Izvor: Telegraf/Pravda
