Pravda

Ideja da se urna s pepelom svetski poznatog fizičara iznese iz Muzeja Nikole Tesle i sahrani u Hramu svetog Save ponovo je oživela ove nedelje. Patrijarh Irinej je taj zaključak Sabora SPC preneo predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću na sastanku povodom radova na obnovi hrama. Kako je istakao patrijarh, urna Nikole Tesle trebalo bi da bude sahranjena u porti Hrama svetog Save gde će mu biti podignut i spomenik. Tu inicijativu odmah su podržala udruženja Srba izbeglih iz Hrvatske koji smatraju da bi na taj način „Tesla konačno dobio svoj grob”.

Urna Nikole Tesle nalazi se u zgradi muzeja u Beogradu koji nosi njegovo ime od 1957. godine, a ideja o premeštanju urne u Hram svetog Save prvi put je pomenuta pre dve godine. U senci polemika o urni, ostalo je samo Teslino delo.

U godini kada se obeležava 160 godina od Teslinog rođenja, filozof Velimir Abramović, jedan od odličnih poznavalaca dela čuvenog naučnika, pomogao je da se još jednom sagledaju neki delovi Teslinog života koji se ne odnose samo na njegove pronalaske.

Takođe, preuzeti su i neki delovi iz izuzetne knjige Branimira Jovanovića, direktora Muzeja Nikole Tesle, „Teslin čudesni svet”, u izdanju „Vulkan izdavaštva”.

O ideji jugoslovenstva

Ponosan sam da sam Srbin i ponosan sam da sam Jugosloven. Naš narod ima toliko snage, da nema sile koja ga može razoriti. Hitler će propasti i to brzo, a Jugoslavija će uskrsnuti. Veličanstvo... Čuvajte Jugoslaviju. Ja se nadam da ću doživjeti, i to će mi biti najradosniji čas u mojem životu, kad se Vi vratite u veliku i sretnu Jugoslaviju...”

(sa kraljem Petrom II, u jesen 1942)

O smrti

Nešto pre susreta sa kraljem Petrom II, pisao je prijatelju Luki Kristiforoviću: „Još sam pun snage i nade, svestan da sve što sem rodilo mora i umreti. No, na smrt gledam s filozofskim ravnodušjem.”

Poslednji dani

Tek posle dva dana otkrivena je njegova smrt, jer je na vratima hotelske sobe ostavio znak „ne uznemiravati”. Obavešten je odmah Teslin nećak Sava Kosanović: „Na stolu je stajala jedna od mnogobrojnih metalnih kutija u kojima je držao svoje papire. Bila je otključana i otklopljena. U njoj su bila pisma jako bliskih ličnosti i neke slike koje su ga morale uzbuditi i potresti. I život mu se ugasio kao sveća.”

(Iz knjige Branimira Jovanovića „Teslin čudesni svet” Vulkan izdavaštva)

Kako je urna stigla u Beograd

Sava Kosanović, Teslin nećak, iako je posle II svetskog rata bio ambasador FNRJ u Americi, nije preneo Teslinu urnu, što je neobično, jer je preneo svu ostalu Teslinu zaostavštinu do koje je mogao da dođe. Odluka o prenosu urne ostaje nejasna, neki kažu da je o tome odlučila sestra Save Kosanovića, Mica Trbojević, posle Kosanovićeve smrti 1956. godine, drugi kažu da je o tome odlučio Veljko Korać, prvi direktor Muzeja. U svakom slučaju, Šarlota Mužar, poverljiva sekretarica Save Kosanovića, uzela ju je sa groblja iz Amerike i brodom, u tašni, donela u Beograd 1957. Na osnovu kojih dokumenata su njoj tu urnu predali, ostaje nejasno.

Tesla nije ostavio pisani testament, pa nikada nije sasvim potvrđena njegova odluka da bude kremiran, što je svedočio Sava Kosanović, kraljev i Titov političar, mason, kome se ne može potpuno verovati, jer je često koristio srodstvo sa Teslom za sopstvenu političku promociju.

Zbogom kompanijo Edisonovih mašina

Tesla je 5. juna 1884. zakucao na Edisonova vrata u njujorškoj South Fifth Avenue broj 65, sa preporukom inženjera Čarlsa Bačelora: „Poznajem dva velika čoveka. Jedan ste vi, a drugi je ovaj mladi čovek koji stoji pred vama.”

Edisona nisu fascinirale pohvale i priče, već samo težak rad i sposobnost da se ostvare rezultati. U početku, Tesla se nadao da će ga zainteresovati za svoje pronalaske, ali prilika za razgovor sa gazdom nikako nije iskrsavala. Kada je u decembru iste godine Tesla izvršio bitna poboljšanja na generatorima jednosmernih struja, za šta mu je bila obećana nagrada od 50.000 dolara i kada je čuo da je obećanje bilo samo neslana šala, odlučio je da napusti posao. Poslednji datum zabeležen u njegovom dnevniku iz Edisonove radionice bio je 7. decembar. Na sledećoj strani Tesla je zapisao velikim slovima: „ZBOGOM KOMPANIJO EDISONOVIH MAŠINA“.

Kad su se Edison i Tesla sukobili oko sistema koji treba da se primeni na Nijagari, i pobedila Teslina naizmenična struja, Edison je istog dana pokupovao sve akcije Teslinih patenata i zaradio na tome veliki novac, dok Tesla nije imao kapitala da uloži u sopstveni rad. Ipak je mnogo kasnije, posle Edisonove smrti, Tesla primio Edisonovu medalju i zahvaljujući na ukazanoj časti, 18. maja 1917. održao čudan govor: „Rođen sam tačno u ponoć‚ nemam rođendan i nikad ga ne slavim. Ali nešto drugo mora da se desilo tog datuma. Rekli su mi da mi je od rođenja srce kucalo na desnoj strani i tako je bilo godinama kasnije. Kako sam rastao, ono je kucalo na obema stranama i konačno se smirilo na levoj. Sećam se da sam se iznenadio kad sam se već razvio u vrlo snažnog čoveka što sam srce našao na levoj strani. Nikom nije jasno kako je došlo do toga.“

Srbin iz hrvatske domovine ili Ličke krajine?

Nikola Tesla je Srbin pravoslavne vere, rođen u zoni Vojne krajine pod jurisdikcijom austrijskog dvora, školovan u hrvatskom i austrougarskom okruženju (gimnazija u Karlovcu, Politehnika u Gracu i Pragu), koji je sve svoje naučne ideje ostvario u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je i umro.

Lika, iz koje je poticao i u kojoj je odrastao, bila je mnogo drugačija od Amerike. Epska tradicija srpskog naroda sažeta u postulatu da je važnije carstvo nebesko od carstva zemaljskog protivrečila je američkoj praktičnosti. Čitavog života visoke etičke norme koje je primio od oca Milutina, pravoslavnog sveštenika, sudarale su se s američkom stvarnošću. Fotografije iz tog perioda prikazuju njegovo uspravno držanje, smeo i jasan pogled, čistoću i prefinjenost u odevanju, koje je zadržao do kraja života. Ali, uprkos omiljenosti u društvu, visoko je cenio usamljenost, uživajući u rano otkrivenom duhovnom svetu.

U poznijim godinama, Tesla se predao asketizmu, uzdržavajući se od svega što ga je odvajalo od rada. Sa sobom je u Ameriku doneo genetsku izdržljivost svojih predaka i uputstva o postu i odricanju; najzanimljiviji mu je bio onaj deo Biblije koji govori o postanju sveta.

U odgovoru na rođendansku čestitku podpredsednika kraljevske vlade Vlatka Mačeka 1936, Tesla navodno u telegramu, koji je mašinski potpisan, ne Teslinom rukom, kaže: „Ponosim se svojim srpskim poreklom i hrvatskom domovinom”. Ali postoji i drugačija verzuja Tesline izjave: „Ponosim se svojim srpskim poreklom i Ličkom krajinom kao otadžbinom“.

Verujem u boga kojeg nema u postojećim religijama

Prepis krštenice, koji se danas čuva u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, ispisan je crkvenoslovenskim jezikom i kao datum rođenja navodi se 28. juni po julijanskom kalendaru ili 10. juli po gregorijanskom. U krštenici mu je zapisano ime Nikolaj, a dobio ga je po obojici svojih deda. Kum na krštenju bio je prijatelj prote Milutina kapetan Jovan Drenovac, a čin krštenja je u smiljanskoj crkvi Petra i Pavla obavio sveštenik Toma Oklobdžija, administrator gospićki.

U to vreme, Smiljan je bio glavna parohija, a Gospić kapelanija. Krštenje je obavljeno sutradan po rođenju deteta, što nije bilo uobičajeno. Ovako brzo krštenje obavljano je samo kod dece koja su bila slaba, bolešljiva i kad su roditelji strahovali da će ono umreti.

„Veoma sam religiozan čovek, ali ja verujem u jednog boga koji nije opisan u postojećim religijama“, rekao je jednom Tesla. Zato bi Teslin mauzolej morao da bude poseban, izdvojen iz jurisdikcije svih verskih organizacija uključujući i SPC, mišljenje je Velimira Abramovića.

LJubavna priča

Tesla je bio veoma srdačan, ali nije stupao u bliske veze jer se, kako je rekao, „oženio naukom”. Ali Teslini prijatelji DŽon O‘Nil i Vilijam Lorens, novinar NJujork tajmsa, čuli su od Tesle nesvakidašnju ispovest. O’Nil je zabeležio, a Lorens je nazvao „jedinom ljubavnom pričom iz Teslinog života“.

„Hranim golubove, na hiljade njih, ko bi ih sve zapamtio. Međutim, bio je jedan golub, divna ptica, čisto beo sa svetlosivim pegama na krilima; on je bio nešto drugo. Bila je to ženka. Mogao sam je prepoznati bilo gde. I ona je mene mogla da pronađe na svakom mestu. Trebalo je samo da pomislim na nju, da je pozovem i ona bi doletela. Ja sam nju razumeo i ona je razumela mene. Voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu, i ona je volela mene.

Kada je bila bolesna, osećao sam to; došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi. Taj golub je bio radost mog života... Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći dok sam u mraku ležao na krevetu, uletela je kroz otvoren prozor i sletela na moj sto. Znao sam da hoće da mi saopšti nešto važno pa sam joj prišao. Gledao sam je i znao da želi da mi kaže - da će umreti. A onda, kada sam to shvatio, video sam svetlost kako izbija iz njenih očiju - snažan snop svetlosti. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano.“

Kocka, kafana i život na železničkoj stanici

Teslin drug sa studija u Gracu Antun Zorić sećao se kako je prof Regner, koji je predavao diferencijalni i integralni račun, često znao da postavi pitanje na koje su obično svi ćutali, osim Tesle, koji je uvek znao odgovor. U studentskom društvu „Srbadija“, koje je negovalo i održavalo duh slovenstva, Tesla je recitovao i glumio. Jedan drugi njegov kolega, Kulišić, pominje Teslino predavanje „O nosevima“, koje je bilo jako duhovito. Na drugoj godini studija Tesla se našao na zelenaškoj listi dužnika. Na trećoj godini, sve više univerzitet zamenjuje kafanom. U pismima upućenim Nikoli, Antun Zorić se sećao njihovih večeri provedenih u igranju preferansa i ajnca, Teslinog majstorstva u igranju karambola... „Moji roditelji su bili jako zabrinuti mojom strašću prema kocki. Posebno se ljutio otac. Ja mu, međutim, nikada nisam obećavao da neću igrati, već sam se na razne načine i dosta vulgarno pravdao...“, zapisao je Tesla. Epilog nije teško naslutiti: od januara 1878. godine Tesla više nije student Politehnike u Gracu.

Izgubivši stipendiju, Tesla se po drugi put obraća Matici srpskoj. Iz molbe upućene 1. septembra 1878. saznajemo da je želeo da nastavi studije u Beču ili Pragu, ali ne u Pešti, jer je u to vreme pored nemačkog naučio francuski, italijanski i engleski, ali mađarski još nije znao. Ni ton poniznosti, koji je bio opšta odlika stila pri takvoj vrsti obraćanja, nije pomogao: Tesla je bio odbijen. Ali, 1902. godine je kao slavni naučnik oprostio „greh” Matici srpskoj i postao njen član. Krajem 1878. godine, nikog ne obavestivši, odlazi iz Graca. Teslin rođak Đuro Banjanin, na molbu roditelja, dao se u potragu za Nikolom, ali bez uspeha. Teslu je slučajno pronašao njegov drug sa studija, pomenuti Kulišić, koji je po dobijanju diplome došao u Maribor, tražeći službu. Nabasao je na njega u krčmi pored železničke stanice.

Prema dokumentima iz Mariborske gradske uprave, Tesla je bio proteran iz ovog grada i pod policijskom stražom sproveden u Gospić. Prema tada važećim zakonima Austro-Ugarske, proterivani su beskućnici, prostitutke, prevremeno pušteni zatvorenici i lica bez sredstava za izdržavanje. Mesec dana kasnije, 30. aprila 1879, umro je Teslin otac.

Nemam vremena da umrem

„Za razliku od većine ljudi mojih godina, ja nisam obeshrabren i ogorčen gubitkom mladosti“, govorio je Tesla 1929. godine. „Nisam umoran od života i ne žudim za odmorom. Osećam se ispunjen energijom. Imam još toliko zadataka da ispunim, da ne mogu sada da umrem. Nemam vremena. Želim da protegnem svoj život na još mnogo, mnogo godina... Mislim da ću uraditi velike stvari za svet ako se moj život produži. Sve što mi treba je neprestana energija i Vreme - dragoceno vreme da uradim mnoge projekte koje sam zamislio.“

Dehumanizovani finansijsko-tehnički poredak koji je zahvatao Ameriku tih decenija za Teslu je bio neprihvatljiv: „Živimo u jednom dobu bez presedana po tehničkim dostignućima koja nas vode do sve potpunijeg gospodarenja silama prirode i poništavanju prostora vremena. Ali, ovaj razvitak, iako doprinosi našoj udobnosti i sigurnosti egzistencije, ne ide u pravcu prave kulture i prosvetljenja. Naprotiv, on uništava ideale... Pravi razlog nacionalnih propasti je nesposobnost čovečanstva da razrešava socijalne, moralne i duhovne probleme. Sve dok je borba za egzistenciju takva da samo najjači preživljavaju, zdrav razvoj biće pod uticajem individualizma. Slabljenje sistema ispravnog ličnog reagovanja, potiskivanje originalnog napora i inicijative, kao i smanjivanje stvaralačkih sposobnosti, uvećavaće propuste i našu rasu postepeno dovesti do divljaštva i nestajanja. Takav kraj preti našoj današnjoj civilizaciji...”

Poslednjih desetak godina Tesla je živeo u hotelu NJujorker, nakon što su mu zbog hranjenja golubova otkazali u nekoliko hotela. Tih godina davao je novčanu nagradu svakom ko mu donese bolesnog goluba, koga bi zatim lečio. Koliko god da se slabo interesovao za ljude, koji su mu u toku života naneli mnogo „kosmičkog bola“, kako je Tesla nazivao svoje osećanje tuđih nepriličnih radnji, toliko se sa neobičnom pažnjom bavio golubovima, brinući se o njima. Izvor: Blic