Pravda

Mje­sec da­na sam se vu­kao po pra­šnja­vim dru­mo­vi­ma, iz­ro­va­nim gu­sje­ni­ca­ma ten­ko­va... Lo­čem u noć­noj ka­fa­ni, u gra­du pu­nom no­vi­na­ra, voj­ske, iz­bje­gli­ca... „Vje­tro­vi ne mo­gu ni­šta po­to­nu­loj la­đi!” — na­zdra­vljam svom li­ku u ogle­da­lu. Sve je pu­no sta­kla. Na jed­nom kra­ju ka­fa­ne po­če­la je tu­ča. Ka­fa­na je du­gač­ka i ima dva šan­ka. Bi­li­jar, auto­ma­te za koc­ku. Sje­dim u lo­ži, dok nam iz­nad gla­va le­te ča­še. Ob­ja­šnja­vam dvi­je­ma na­du­va­nim Spli­ćan­ka­ma, ko­je se ki­ko­ću: „Naj­bo­lje se ka­ra pred bor­bu, uvi­jek mi­sliš da ti je to po­sled­nji me­tak.” Vi­so­ki br­ka ga­đa sto­li­com šank. „Dok mi kr­va­ri­mo, vi ov­dje pa­re za­ra­đu­je­te.” „Dok mi ra­tu­je­mo...” Osje­ćam mi­ris tra­ve u va­zdu­hu. Mi­ris tra­ve ko­ji se mi­je­ša s usta­ja­lim smra­dom du­va­na, po­vra­ća­nja, zno­ja... „Je l’ va­lja ne­ko ov­dje ne­ku tra­vu... Je l’ bi mo­gao ma­lo da pa­za­rim?” „A ma­ri­u­a­nu. Di ti vrag sri­ću no­si, ču­ješ da pa­za­ru­je. Uzmi, bra­te.” — ka­že onaj što sje­di i otva­ra ta­ba­ke­ru. „Mi smo ti is­pred na­šeg ro­va, iz­me­đu min­skog po­lja i ro­va po­sa­di­li tra­vu. To je naj­tvr­đa li­ni­ja od­bra­ne za­pad­nih srp­skih gra­ni­ca. Ko bi to­li­ko po­lje sa tra­vom osta­vio.” Ki­lo jag­nje­ti­ne dvi­je mar­ke, li­tar vi­na po­la mar­ke, tra­vu ne­će da na­pla­te, a ljud­ski ži­vot naj­jef­ti­ni­ji u Evro­pi... Do­bar grad ovaj Knin. Mi­li­ci­ja SAO Kra­ji­ne od­vo­di one ko­ji su se tu­kli. Je­dan je htio da slu­ša Bre­go­vi­ća, dru­gi Čor­bu... DŽo­int tom­pus usi­sa­vam pu­nim plu­ći­ma. Tra­va mi pre­spa­ja ner­vne za­vr­šet­ke. Smi­jem se kao idi­ot pa­tulj­ku, sa tri­de­set san­ti­me­ta­ra vi­so­kom šu­ba­rom, ko­ji ma­še ba­jo­ne­tom na po­di­ju­mu za igru. Pa­tu­ljak va­di iz dže­pa zmi­ju i ba­ca je na šank. „Na­pla­ti...” Ko­no­ba­ri­ca vri­šti. „Za­što vri­štiš. Le­gi­ja će za njih pla­ća­ti de­set ma­ra­ka.” Čo­vje­ku, ko­ji sje­di za su­sjed­nim sto­lom, iz ra­sje­če­nih dla­no­va to­či krv. Već pe­tu ča­šu je slo­mio ru­ka­ma. Onaj do nje­ga, sto­dva­de­set­pe­ti put za­po­či­nje pje­smu: „Na pla­ni­ni, na Je­li­ci, sa­sta­li se svi čet­ni­ci...” Ža­bar, no­vi­nar RAI uno, due, tre, kva­tro, sve pla­ća i pod­ri­gu­je. „Ne­boj­sa, ti me­ni bu­des pri­ca­la ka­ko kla­la Rva­ti...” „Šta pri­ča­la, ima da mu uva­ti­mo jed­nog i on da za­ko­lje, sa­mo ne­ka pla­ća!” — vi­če Aca Le­gi­ja. „Pi­taj ga ho­će li da gle­da ka­ko se srp­ski ru­let igra... Pi­taj ga ho­će li s na­ma da igra...” „Sta je srp­ski ru­let?” — pi­ta Ro­ber­to. „Vi­di nje­ga. Di ti vrag sri­ću no­si. Na­u­či­će­mo te.” „La­ko, Ro­ber­to, la­ko se igra.” „Ne tre­ba pa­met, ko­jo­nes tre­ba.” „Re­ci mu, bra­te, srp­ski — mu­da. Sa­mo ma­lo po­ve­ća. Ko­li­ko dvi­je po­mo­ran­dže.” „Ode se na sti­je­nu ili most. U Dr­ni­šu mo­že i sa te­ra­se. Pa­re se sta­ve pod ka­men, pod pe­pe­lja­ru. Sva­ki ko­ji igra uzme u ru­ke bom­bu. Na tri se iz­vu­ku osi­gu­ra­či. Ko po­sljed­nji ba­ci bom­bu, nje­go­ve su pa­re.” „Ja ne ve­ru­jem.” „To mi, na­ko, iz do­sa­de. Da nam vri­je­me br­že pro­đe. To mi tek na­ko, ša­le ra­di. Ne mo­ra­te da igra­te u pa­re ako ne­će­te.” „Vi ste lu­di.” „Šta je, ra­ga­ci­na, ne­ma­te ko­jo­nes. Mu­da ne­maš?” Kel­ne­ri­ca me­tlom ju­ri sli­je­pog mi­ša po ka­fa­ni. Mrak je. No­ge sto­li­ce okre­nu­te su pre­ma ne­bu. Ba­ja joj za­vla­či ru­ku pod suk­nju i još jed­nu tu­ru na­ru­ču­je. „To je ne­mo­gu­će.” „Bo­ji­te se da ne iz­gu­bi­te pa­re?” „I ru­ski ru­let su iz­mi­sli­li Sr­bi, Ro­ber­to. Pr­vi put u pi­sa­nim do­ku­men­ti­ma ru­ski ru­let se po­mi­nje u po­sljed­njoj gla­vi LJer­mon­to­vlje­vog Ju­na­ka na­šeg do­ba. Igra ga po­ruč­nik Vu­lić. Serb.” „Ja ću da igram za te­be, Ro­ber­to”, ka­žem ma­lom će­la­vom Ita­li­ja­nu ko­ji mi spu­šta gla­vu na ra­me. „Ro­ber­to bu­de pla­ti­la, Ro­ber­to oce igra na faj­ter raj­ter, na Ne­boj­sa.” „Vi ste po­lu­dje­li! Po­bi­će vas Mar­tić, ako vam čo­vjek po­gi­ne, gdje će­te uva­lji­va­ti Ža­ba­ra” — tr­si se kel­ne­ri­ca da bu­de pa­met­na. U džip, iz­bu­šen me­ci­ma, ula­zi­mo Aca Le­gi­ja, Ro­ber­to, sni­ma­telj i ja. „Ja bi­la u Ni­ka­ra­gva, bi­la u Bej­rut, bi­la svu­da... ali za to ne zna”, za­pli­će Ro­ber­to. * * * Ro­ber­tov sni­ma­telj vu­če me za ru­kav. „Svi ste vi lu­di.” „Ro­ber­to bu­de igra­la, bu­de pla­ti­la, Ro­ber­to ima pa­ri”, po­na­vlja Ita­li­jan i va­di iz nov­ča­ni­ka mar­ke, li­re, hr­vat­ske di­na­re... Pa­re su pod ka­me­nom. Puc­nja­va je uti­hla. Za no­ćas je za­vr­še­no pre­pu­ca­va­nje, a ju­tar­nje još ni­je po­če­lo. Na ne­bu se vi­di pun mje­sec. „Ne­boj­sa, sta pi­se tu?” — pi­ta Ro­ber­to, po­ka­zu­ju­ći na vra­tu Ace Le­gi­je is­te­to­vi­ra­no: „----- OV­DE ISE­CI -----”. Osi­gu­ra­či, svad­be­ni pr­ste­no­vi, na ka­ži­pr­sti­ma su li­je­ve ru­ke. „Uno, due, tre...” bro­ji Ro­ber­to. Cr­na udo­vi­ca je­de vri­je­me. Cr­na udo­vi­ca se u na­šim gla­va­ma raz­mno­ža­va. Ba­cam pr­vi. Je­be mi se za Ro­ber­to­ve pa­re. Aca Le­gi­ja, obri­ja­ne gla­ve, sa onim: ----- OV­DE ISE­CI ----- na vra­tu, dr­ži u ru­ci bom­bu igrač­ku (me­tal­ni je­zi­čak je slo­bo­dan) i smi­je se. NJe­gov smi­jeh iz ne­kog dru­gog svi­je­ta do­la­zi. Bom­ba je još ne­iz­le­že­no ja­je Cr­ne ro­de. Usko­ro će joj iz­ra­sti kri­la. „Ba­caj, bu­da­lo!” — vri­štim. On la­ga­no okre­će dlan. Bom­ba eks­plo­di­ra na sre­di­ni ka­njo­na, iz­me­đu sti­je­na i vo­de. Na bi­je­lim pan­ta­lo­na­ma ita­li­jan­skog rat­nog re­por­te­ra žu­ta ru­ža od mo­kra­će. Duž ci­je­le li­ni­je po­či­nje puc­nja­va. Eks­plo­zi­je na­ših bom­bi ču­li su i jed­ni i dru­gi. U po­vrat­ku, dok Le­gi­ja bro­ji pa­re, re­ci­tu­jem mu pje­smu Bra­ne Pe­tro­vi­ća „Le­njin pljač­ka ban­ku”: „U ti­hu po­noć is­pod car­skog mo­sta, Sta­ljin bro­ji pa­re, ka­že bi­će do­sta.” Raz­bi­ja­mo pra­zne fla­še o ka­me­nje, pu­ca­mo u pa­tulj­ka ko­ji le­ti na bu­ba­ma­ri i uljud­no nas po­zdra­vlja, ski­da­ju­ći še­ši­rić; vri­šti­mo. Svi­će. „Već je dan, a la­ku noć. Zbo­gom, dje­voj­ke, sa­njaj­te za­vi­čaj, ja svoj već vi­dim, eno ga po mo­ru te­če Lim.” Na ve­če­ri kod ge­ne­ra­la Ža­na Ko­ta, jed­nog od ko­man­da­na­ta Un­pro­fo­ra, na­šli smo se opet ma­li Ita­li­jan i ja. Za­ba­lu­šan, Ro­ber­to je tu igri­cu ko­ju su Sr­bi iz­mi­sli­li da vri­je­me pre­kra­te opi­si­vao kao svoj naj­dra­ma­tič­ni­ji do­ži­vljaj iz ovog ra­ta. Ge­ne­ral Žan Kot je či­stio na­o­ča­re ko­žom od je­le­na i pi­tao svog po­sil­nog: „Da li za tu igru zna­ju u Pen­ta­go­nu?” „Vje­ro­vat­no, go­spo­di­ne!”

Pročitajte još:NEBOJŠA JEVRIĆ: Krvavo srce u ustimaRatna reportaža: O jed­nom ko­nju i jed­noj smr­tiRatna reportaža: Igra se­o­ska lu­daRatna reportaža: Ki­stanj­ski za­ro­blje­nik

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić