Piše: Branko Radun Tokom prošle nedelje odnose u vladajućoj koaliciji, ali i na celoj političkoj sceni, protresla je vest o mogućoj kandidaturi Tomislava Nikolića, iako su se SNS ali i koalicioni partneri odlučili za Aleksandra Vučića. Skoro nedelju dana je trajala napetost i neizvesnost oko toga. No ishod je pokazao i kakvi su odnosi snaga na političkoj sceni. Jasno je da bi kandidatura Nikolića poremetila te odnose (ne toliko u korist Nikolića, koliko u korist opozicije), ali bi poremetila i odnose na relaciji institucija predsednika i premijera. Kad god su se ovde svađali predsednik i premijer (Koštunica – Đinđić, Tadić – Koštunica) to je slabilo državu i njenu poziciju na međunarodnoj sceni. Tada smo imali i štetu oko naše pozicije u vezi sa Kosovom i drugim vitalnim pitanjima koja su se u tom trenutku rešavala.
Razrešenje kratke krize na relaciji Vučić – Nikolić ne ide u prilog opoziciji koja je toliko slaba i međusobno zavađena da je bila uverena da joj jedino raskol na vrhu države može pomoći. Po kazivanju Velje Ilića, koji je pretrčao kod Jeremića, postojala su očekivanja da bi Nikolić mogao podržati Vuka. To je i za srpsku političku scenu, koja obiluje scenama preokreta, ipak previše. Nikolić i Vučić su politički tandem više od dve decenije i teško je bilo očekivati da bi sadašnji predsednik Srbije iz nekog inata mogao podržati kandidata koji je sve ono protiv čega se borio. Jer Jeremić je bio školovan na Zapadu i po stilu je zapadnjački japi političar, a bio je i ministar DS-a i Borisa Tadića, dok je Nikolić čovek iz naroda, politički protivnik DS-a i Borisa Tadića. Stoga je iznenadno i naglašeno Jeremićevo (i njemu bliskih medija) „razumevanje za nezavidnu situaciju“ predsednika Nikolića zapravo plod pogrešne procene.
Kako je Jeremić ubeđen da prolazi u drugi krug, on širokogrudo obećava Jankoviću da će ga podržati ukoliko ovaj prođe u drugi krug. Pored toga, na relaciji unutar proevropske opozicije, a pre svega između Jeremića i Jankovića, na delu je nadgornjavanje oko pitanja ko bi koga podržao u drugom krugu, ukoliko njega bude. Kako je Jeremić ubeđen da prolazi u drugi krug, on širokogrudo obećava Jankoviću da će ga podržati ukoliko ovaj prođe u drugi krug. To je otprilike kao kad zovete nekoga na kafu, a sigurni ste da će on to odbiti jer za to nema vremena. No i pored toga Jeremićeva kampanja prema Jankoviću da „se dogovorimo da se ti povučeš u moju korist“ ne posustaje. U taj galimatijas međusobica uključio se i Saša Radulović preko svojih ljudi optužbama protiv ove dvojice. Ono što je rekao – da je slaba i podeljena proevropska opozicija bez zajedničkog kandidata nesposobna ne samo da pobedi Vučića, već i da uđe u drugi krug realna je procena trenutnog odnosa snaga. Iako je to rečeno iz ogorčenosti jer su ga napustila tri poslanika kao posledica toga što su, kako je rekao, „opozicioni kandidati rovarili po pokretu“, njegovu tezu da ako proevropska opozicija nema jednog kandidata Vučić verovatno pobeđuje u prvom krugu potvrđuju i istraživanja javnog mnjenja. Zaključak se nameće – pored ovako podeljene i posvađane proevropske opozicije, koja se međusobno optužuje za sve i svašta, Vučić i ne mora da se trudi oko kampanje. Pored sporenja i podela, opoziciona scena još traži svoj put i svog lidera. Kampanja Saše Jankovića je suviše „građanistička“ i elitistička da bi dobila širu podršku, a Vuka Jeremića previše „američka“ po stilu i izrazu, iako je mnogo pametnije pozicionirana od Jankovićeve jer mnogo šire „gađa“ – pored „proevropskih“ birača, usmerena je i na „patriote“ i „socijaliste“. No dugo odsustvovanje iz zemlje i pripadnost globalističkoj eliti kod Jeremića stvara realan utisak otuđenja od problema običnog čoveka (ma koliko se trudili da to prevaziđu „prisnom“ atmosferom). Podela birača na „pristojne“ koji su za „nas“ i one druge nije nikom dobro donela, a dobar primer je i poraz Hilari Klinton na izborima u SAD gde se ona o biračima svog rivala Donalda Trampa potcenjivački i uvredljivo izražavala. Izveštačenost i elitizam u kampanjama proevropskih kandidata donekle „preseca“ podrška ljudi poput Živkovića ili Velje Ilića, ali je pitanje koliko koristi, a koliko štete Janković i Jeremić imaju od ovih „amortizovanih“ političara. Iz ovakvog stanja na opozicionoj sceni mogao bi da profitira vojvoda Šešelj. Izvor: Politika
