Pravda

Piše: Miroslav Lazanski Hoće li neke bivše jugoslovenske republike u težnji da se što brže integrišu u evroatlantske strukture i dodvore inostranim sponzorima postati puki instrument antiruske histerije koja danas vlada, pre svega, u SAD? Naime, Stejt department je opet optužio Rusiju za pokušaj fantomskog državnog udara u Crnoj Gori, koji su crnogorske službe otkrile i sprečile baš na sam dan izbora. O čemu pojma nisu imali ni predsednik države, ni ministar odbrane, ni ministar unutrašnjih poslova. Budući da je ruski pokušaj državnog udara bio toliko tajni poduhvat, gore navedeni ništa o tome nisu znali pa je u isti čas uhapšeno nekih desetak ljudi iz Srbije, jedna gospođa od 62 godine, neki klinci, poslovođe, šumari, skladištari, poštari i jedan srpski policijski general u penziji, inače teško bolestan. Glavni svedok pokušaja državnog udara trebalo bi da bude izvesni Sinđelić, koji kada ga vidite na fotki očito zaslužuje produženi boravak u ustanovi za osobe sa posebnim duševnim potrebama. Osim toga, lik je u Hrvatskoj osuđen na zatvor zbog ratnog zločina. Oružje s kojim je trebalo da se izvede državni udar zaverenici su, navodno, udarnički spalili. Imali su vremena i za tu operaciju. Kada sam nedugo posle osamostaljenja Crne Gore zapitao tadašnjeg načelnika generalštaba u Podgorici, admirala Samardžića, koliko su kao ratna mornarica zajedničke nam države oborili NATO aviona 1999. godine, kao iz topa mi je rekao: „Dva“. „Ima li ostataka, dokaza za to”, insistirao sam. „Pa, jedan je pao u Jadransko more“. „Dobro, a drugi?” „ Drugi je pao u Skadarsko jezero“. Dakle, s olakšanjem sam dočekao to najnovije saopštenje Stejt departmenta o ruskom pokušaju državnog udara u Crnoj Gori. Naime, sve do sada sam mislio da je to bila obična farsa, jer su zaverenici celu akciju konspirativno nazvali Operacija „Đekna“. Zapravo, od najmanje tri objašnjenja za „Đeknu“ možete da odaberete ono koje vam se najviše dopada. Opciju jedan predstavlja tvrdnja lokalnih političkih analitičara u Podgorici da nije reč o ruskim tajnim službama i pokušaju državnog udara, već je to bila prethodnica Al Kaide, odnosno ID-a, koji su nedavno na planini Rumiji razvili i svoju zastavu, a sada i preko medija prete vaskolikom pravoslavnom stanovništvu mile nam nekadašnje Jugoslavije. Opcija dva jeste da je u brdima Crne Gore došlo do oružanog sukoba dva plemena oko seče šume, a podvarijanta te opcije jeste da je u pitanju, zapravo, bio sukob dva klana iz različitih gradova oko podele mukom zarađene love. I opcija tri jeste da se radilo o običnoj seoskoj svadbi gde su naša braća Crnogorci, onako u veselju, malo zapucali iz livora i pušaka. Što je bilo dosta opasno, jer tada Crna Gora još nije bila članica NATO-a, pa su automatski mogli da dolete američki avioni sa nosača Šeste flote i da izbombarduju mladoženju i mladu. Posebno mladu. Pošto to redovno rade u Avganistanu kao doprinos seoskim venčanjima. U stvari, sada mi je potpuno jasno zašto je Crna Gora ušla u NATO. Da bi svatovi mogli nesmetano da prangijaju. Naravno, zlobnici kažu da je za političke elite bivših socijalističkih država ulazak u NATO garant očuvanja njihove vlasti. Pokojni Miljenko Smoje bi na to rekao: „Lažu kurbini sinovi“. Ulazak u NATO kao cilj ima dobijanje pomoći u modernizaciji oružanih snaga i olakšavanje pristupa materijalnoj podršci Zapada za prevazilaženje ekonomskih teškoća. Možda, ali kada bi lideri NATO-a bili altruisti, a ne surovi pragmatičari. Jer, ekspanzija NATO-a ima za cilj učvršćivanje dominacije Alijanse, tačnije SAD, u Evropi, kao i snažan dodatni mehanizam za uticanje na unutrašnju i spoljnu politiku novih članica. Daleke 1997. godine tadašnji ministar spoljnih poslova Slovenije Zoran Taler rekao je da ako Slovenija bude primljena u NATO, to će biti opšteevropski proces, pa bi svi trebalo da se tako i odnose prema njemu. Ako, pak, Slovenija ne bude primljena u NATO, onda širenje Alijanse ima čisto antiruski karakter. Nekako u isto vreme, prilikom posete Vašingtonu, tadašnji lider opozicije u Srbiji, gospodin Vuk Drašković je izjavio „da ne vidi razloge za prijem zemalja bivših članica Varšavskog ugovora u NATO“. Po mišljenju gospodina Draškovića, „bivšim socijalističkim državama neophodna je politička i ekonomska pomoć i te zemlje bi mogle da se integrišu u EU, ali ne i u vojnu alijansu, jer nije jasno protiv koga će biti upereno proširenje NATO-a“. „Glas Rusije“ je 14. aprila 1997. toplo pozdravio razmišljanje gospodina Draškovića, autor priloga Jurij Ostrovidov konstatovao je kako su stavovi Draškovića „često sporni i kontradiktorni, ali u ovom slučaju je pogodio u glavu“. Stejt department je optužio Rusiju i za pokušaj sprečavanja ulaska Makedonije u NATO. A ruski ambasador se u javnosti u Skoplju pojavljuje samo na izložbama fresaka. NJegov američki kolega aktivno sastavlja vladu. Sada javljaju da će Makedonija biti primljena u NATO, ne pod svojim ustavnim imenom, već kao „Bivša jugoslovenska republika Makedonija“. Kiro Gligorov je na putu prema UN izgubio ustavno ime. Šta li će na putu ka NATO-u da izgube njegovi naslednici? Ruski analitičar poručuje: "Srbi nemojte nas lagati, vi ste već članovi NATO". Više o tome čitajte OVDE. Izvor: Politika