Mnogo toga se promenilo od tada. Rusija je ozbiljno ojačala svoju poziciju na Bliskom istoku, dok Amerikanci i dalje traže najjeftiniji modus opstanka u uslovima geopolitičke defanzive koja je obeležila kraj drugog Obaminog mandata, a čini se da se ni njegov naslednik u Ovalnom kabinetu nije ništa bolje snašao.
Dok Rusija postaje gospodar situacije na Bliskom istoku, Amerika nastavlja da igra na jedinu moguću kartu koja joj je preostala u rukama - otvara nova krizna žarišta u azijsko-pacifičkom regionu. U američkoj taktici izazivanja kriza, ID, čini se, igra značajnu ulogu.
Indikativno je da se posle poraza ID u Siriji ova teroristička organizacija pojavljuje u drugim regionima sveta.
Na Filipinima, na primer, još početkom prošle godine, nekoliko islamističkih grupa na južnom filipinskom ostrvu Mindanao zaklelo se na vernost teroristima, a u maju ove godine počele su veliki napad na grad Maravi.
U Mjanmaru je takođe počeo krvavi konflikt između muslimana i budista. Neskloni teorijama zavere, ipak, moramo da primetimo da su novi konflikti izbili na Filipinima, čiji predsednik Rodrigo Duterte gaji izrazito antiamerički stav i približava svoju zemlju Kini i Rusiji, dok je Mjanmar od velike važnosti za kineske nacionalne interese.
Amerika zato avionima, pod plaštom letova ka Južnoj Koreji, prebacuje ljudstvo, opremu i tehniku ID u azijsko-pacifički region, koji igra veoma važnu ulogu za SAD, posebno zbog blizine Južnog kineskog mora, preko kojeg se odvija skoro 70 odsto trgovine morem u svetu.
Podsetimo istorija saradnje SAD i islamskih fundamentalista datira od davnih dana, još od avganistanskog rata, kada su korišćeni kao sredstvo borbe protiv Sovjetskog Saveza.
Igrajući na kartu "širenja požara" Amerika veruje da će tako oslabiti tempo dejstava ruske armije na teritoriji Sirije, što bi u mnogome pomoglo Kurdima, preko kojih amerikanci žele da utiču na posleratnu kombinatoriku na Bliskom istoku.
Inače, Sirijske demokratske snage (SDF), koje predstavljaju mešavinu kurdske milicije, ratnika iz mnogih arapskih zemalja i sirijaca koji nisu lojalni Vladi u Damasku, a koje su pod pokroviteljstvom SAD-a, pokrenule su svoju dugoočekivanu ofanzivu ka Deir ez-Zoru prošlog vikenda, usmeravajući svoje snage ka selima na severu, u blizini granice u provinciji Al Hasaka.
Uz pomenutu podršku američkih vazdušnih udara, SDF je uspela da nametne potpunu kontrolu nad selima DŽabal az-Zirab, Bir Dumaini, Hudžaif az Zarab i Tal Aljehev, čime su svoje jedinice doveli na 25 kilometara od severnih vrata Deir Ez Zora.
Ideja američkih stratega je da potisnu Sirijsku arapsku armiju (SAA) sa desne obala Eufrata, čime bi osigurali prodor ka Albukamalu, jer je ovaj grad najvažniji granični prelaz ka iračkoj provinciji Al-Anbar, čime bi, hipotetički, bio ojačan uticaj na dešavanja na severu Iraka u kom se, igrom slučaja ili ne, nalaze velika naftna polja.
Poslednje vesti sa terena govore da je SDF uspeo da zauzme industrijsku zonu u Deir ez-Zoru koja se nalazi na samo 15 km od centra, ali izgledi da bi mogli nastaviti dalje su mali. Posebno treba imati u vidu da Sirijska arapska armija lojalna Bašaru al Asadu ima mnogo veću vojnu silu na terenu, koja uključuje i amfibije za iskrcavanje na obale Eufrata.
Svesni igre koju igra Amerika, Rusija je izvela niz borbenih letova dolinom toka reke Eufrat, javio je jutros AFP.
Borbe oko Deir ez-Zora još uvek traju, ali je evidentno da legitimne sirijske snage munjevito napreduju na terenu i da imaju punu vazdušnu podršku Rusije. Malo je verovatno da bi američki protagonisti u ovoj ratnoj drami oličeni u SDF mogli zauzeti toliko željeni Albukamal i osigurati svojim zapadnim mentorima stabilniju pregovaračku poziciju u rešavanju dalje situacije na severu Iraka i u srednjem toku reke Eufrat.
Iako su mnogi stručnjaci već u startu otpisali mogućnost opstanka Asada i pobede regularne sirijske armije, čini se da Damask sve sigurnije korača ka konačnoj pobedi u ovom dugom i iscrpljujućem ratu. U takvim uslovima treba postaviti sasvim novo pitanje - ko će tek sada uspeti da sruši Asada koji svom narodu donosi slobodu i pobedu nad višestruko jačim i brojnijim neprijateljem?
Robert Ford, bivši američki ambasador u Damasku, za kojeg se smatra da je odigrao ključnu ulogu u izazivanju krize u Siriji tokom 2011. i 2012. godine, naglasio je da je „Vlada Bašara al Asada vojno pobedila u ovom ratu“, dodajući da „ne vidi kako sirijska opozicija može da ga primora na dramatične ustupke tokom mirovnih pregovora“.
S druge strane, iako su SAD uspostavile veliki broj vojnih utvrđenja u kurdskim delovima na severu Sirije, ukazujući na nameru da produže svoj boravak u Siriji, brzina kojom sirijske snage vraćaju izgubljene teritorije i činjenica da su se regionalne sile – Turska i Iran – udružile da spreče uspostavljanje Kurdistana, čine da američki planovi sve više deluju kao maštarije.
U realnosti SAD očigledno nemaju dovoljno resursa na terenu da održe svoju poziciju ili utiču na konačni ishod. S obzirom da direktna vojna intervencija ne dolazi u obzir, pred njima je gotovo nemogući zadatak povezivanja novih „pobunjeničkih snaga“, koje bi bile sposobne da se suprotstave zajedničkim snagama sirijske vojske i proiranskoj miliciji (uključujući Hezbolah) u južnim i istočnim delovima Sirije. Kurdi napadnuti sa svih strana kod Dier Ez Zora. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Mediji
