Najnovije

"EVO ZAŠTO TI NE VERUJEMO", REKOŠE MU: Šta je general Draža pričao Nemcima tokom svog prvog sastanka sa njima

Krajem leta i početkom jeseni 1941. godine ustanak u Srbiji bio je u punom zamahu. Ogromna je teritorija bila oslobođena, a partizani i četnici sarađivali su zajedno u borbi protiv nemačkog Vermahta kao zavojevačke sile koja se o proleću stuštila na našu zemlju.

Draža Mihailović (Foto: Jutjub)

Međutim, uz nekoliko mestimičnih izuzetaka, ni partizani ni četnici nisu bili baš preterano prijateljski nastrojeni jedni prema drugima i to iz dobrih razloga: njihovo viđenje sveta, ideološke pozicije, gledišta na društvo u celini, vizija kako bi država trebalo da bude ustrojena nakon rata — bili su potpuno suprotstavljeni.

Premda je danas u Srbiji popularno reći da je ustanak počeo onoga dana kada je pukovnik Dragoljub Mihailović sa grupom oficira stigao na Ravnu goru, to ne odgovara realnosti na terenu. Nikakvih akcija protiv Nemaca nije bilo tada, ništa se nije dešavalo osim što je Draža radio na konsolidaciji i snaga pod svojom kontrolom i svog vlastitog položaja među njima.

Ustanak je izbio, zvanično 7. jula kada je grupa komunista na vašaru držala govor okupljenom narodu pa ubila žandarma, a faktički narednih dana i nedelja kada su počele prave borbe. Tim borbama su se potom priključili četnici, doduše ne svi, samo Dražini, jer dobar deo onih pod kontrolom Koste Pećanca nije ratovao protiv okupatora, osim protiv Albanaca, a i to samo početkom leta.

Ali, da li je Dražino priključivanje borbama protiv Nemaca bilo iskreno ili stvar nužde (nije mogao stajati po strani dok se drugi bore, posebno ne imajući u vidu da je ogromna većina ljudi pod njegovom komandom htela da se bori) — otvoreno je pitanje. Ipak, početkom jeseni dolazi se u Mihailovićevom štabu do zaključka da je borba protiv Nemaca uzaludna, da su oni isuviše jaki, i da se treba boriti protiv komunista kako zemlja ne bi postala "crvena".

Pukovnik Branislav Pantić je svedočio da je odluka da se pregovara sa Nemcima doneta u kući majora Mišića u Struganiku, da o potrebi da se to čini nije bilo reči, već da je samo sporno bilo sa kime treba razgovarati, da li sa Nedićem ili sa Nemcima direktno. Većina se složila da treba sa Nedićem, ali su Dražin i Mišićev čvrsti stav da treba ići direktno naposletku prevagnuli.

"Kad je situacija takva da moram da pregovaram, onda ću da pregovaram sa neprijateljem. Na to me ovlašćuje i medunarodno ratno pravo. Uostalom, šta mi možemo da dobijemo od Nedića? Sve što nama treba, oružje i municija, Nedić mora tražiti od Nemaca. Jer ovde nisu u pitanju male količine. Zašto ići posredno, kad možemo neposredno?", rekao je tom prilikom Mihailović.

Odlučena je da se borba ima predstaviti isključivo kao borba protiv komunista, da se ima predložiti kooperacija u nemačkoj borbi protiv njih, i odlučeno je da se traži oružje, municija, uniforme i cipele, ali i da se zahteva nemačko povlačenje iz svih naseljenih mesta u Srbiji osim iz Beograda i Niša.

Budući ovlašćen da pregovara u ime pukovnika Mihailovića (u čin generalštabnog brigadnog generala biće unapređen te 7. decembra), pukovnik Branislav Pantić se 28. oktobra u 16 časova sastao sa nemačkim kapetanom Jozefom Matlom sa kojim je uhvatio vezu preko kapetana Nenada Mitrovića. Sastanak je održan u Matlovom stanu na Dedinju, o čemu je Nemac pedantno izvestio svoje nadređene u zvaničnom izveštaju.

"Pukovnik Pantić je izjavio da je od strane pukovnika Dragoljuba Mihailovića ovlašćen da stupi u vezu sa predsednikom vlade generalom Nedićem, kao i sa nadležnim instancama u nemačkom Vermahtu, kako bi se četnički odredi jugoslovenske vojske, koji se nalaze pod komandom Dragoljuba Mihailovića, stavili na raspolaganje u cilju suzbijanja komunizma u Srbiji", piše Matl.

Pa zatim: "Pukovnik Pantić je po nalogu Dragoljuba Mihailovića izjavio da Dragoljuba Mihailović jamči i daje pune garancije da će srpski prostor istočno i zapadno od Morave definitivno očistiti od komunističkih bandi. Zatim, da se on ne povodi nikakvim političkim ciljem i da priznaje činjenicu da je zemlja pobeđena i da Nemci poseduju prava okupatora. Dragoljuba Mihailović očekuje da će od trenutka kada on izda odgovarajuće zapovesti svojim odredima biti obustavljene kaznene akcije protiv srpskog stanovništva i masovna streljanja".

Malo ispod dodaje: "Na moje pitanje ne želi li možda Dragoljuba Mihailović da dobije u vremenu kako bi na kraju izbacio Nemce iz zemlje, pukovnik Pantić izjavio je da su i Dragoljuba Mihailović, a i on sam, kao vojnici, isuviše dobro upoznati sa vojnom snagom Nemačke da bi se upuštali u takve dečje iluzije. Politički revolucionarni akcent i političku notu su u narod uneli komunistički partizani".

Možda nakon što je uvideo da se Nemci kolebaju i da ne žele bilo kakvu diskusiju sa njim zbog učestvovanja u ustanku, u noći između 31. oktobra i 1. novembra pokrenut je opšti napad na partizanska uporišta u Užicu, Čačku, Ivanjici i Gornjem Milanovcu, te drugim mestima, ali je ofanziva ne samo propala i bila odbijena nego su još partizani nakon kontraofanzive bili na ivici da ovladaju i samom Ravnom gorom, opkolivši Dražin štab. To je sprečeno molbom za primirje, koju je Vrhovni štab NOVJ prihvatio.

Na temelju gorepomenutih predloga koje je Matl preneo organima koji su imali ovlašćenja da takve odluke donose (Matl piše: "Ja sam izjavio pukovniku Pantiću da nemam nikakvog punomoćja da vodim ovakve razgovore, ali da ću ovo obaveštenje preneti nadležnim komandama kod opunomoćenog generala"), dolazi do Dražinog sastanka sa Nemcima u kafani u Divcima 11. novembra 1941. godine, o čemu podrobno znamo na temelju službenog izveštaja Vermahta koji je danas dostupan u nemačkom Saveznom arhivu.

Sa četničke strane bili su prisutni sam pukovnik Dragoljub Mihailović, major Aleksandar Mišić, pukovnik Branislav Pantić i kapetan Nenad Mitrović; prva dvojica u uniformama Jugoslovenske kraljevske vojske, a druga dvojica u civilu. Sa nemačke strane bili su tu potpukovnik Vermahta Rudolf Kogard, vojni upravni savetnik dr Georg Kisel i kapetan Jozef Matl te dva esesovca — SS-oberšturmfirer Vinike (prvi poručnik) i štandartenfirer Matern (pukovnik).

Razgovor je počeo u 19 časova i 15 minuta, a okončan se u 20 časova i 35 minuta. Već na samom početku Nemci su Draži rekli da su odbili njegovu ponudu o saradnji jer će sa komunistima sami da se obračuju i on im ne treba. Rečeno je još mnogo toga u obrazloženju, zbog čega mu ne mogu verovati, i traženo da se četnici predaju i polože oružje.

Draža je na to odgovorio da je morao da se priključi ustanku da narod ne bi prešao na stranu komunista, da su mnogi napadi bili delo neposlušnih elemenata, molio je da mu se još noćas isporuči određena količina municije, rekao je: "zahtevam da mi se omogući da nastavim borbu protiv komunizma koja je počela 31. oktobra", obnovio je ponudu o saradnji sa Vermahtom ali i kritikovao Kostu Pećanca zbog otvorene kolaboracije ("Može se samo potajno delovati na nacionalnoj osnovi da se nacionalna stvar ne bi kompromitovala", rekao je Draža tom prilikom).

Međutim, najzanimljivije od svega je ono što je rekao o vođstvu komunista, pošto ne postoji praktično ništa u izrečenom što odgovara realnosti. Draža kaže Nemcima ovako: "Nikad nisam sklapao ozbiljne sporazume sa komunistima, jer oni se ne brinu za narod. NJih vode stranci, oni koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindemajer, Mađar Borota, dva muslimana čija mi imena nisu poznata, pripadnik ustaša major Boganić. To je sve što znam o komunističkom vođstvu. Oni hoće da pogine što više Srba kako bi docnije imali uspeha. Moja jedina namera je da sprečim teror koji je isto toliko užasan kao i nemački".

Nijedno ime koje je Draža preneo Nemcima nije stvarno, osim Stevana Borote koji ne samo što nije bio Mađar već Srbin, i ne samo što nije bio bitan šraf u komunističkom i partizanskom vođstvu nego nije bio nikakav šraf u komunističkom i partizanskom vođstvu. Stevan je bio puki komandir jedne čete Posavskog partizanskog odreda. Sa druge strane, politički komesar njegove čete jeste bio Jevrejin, Josif Majer, i to prezime podseća na navedenog Lindemajera, ali po funkciji taj 22-godišnji mladić nije bio ni blizu bilo kakvom vrhu ili vođstvu.

Dakle, ni pomena od Josipa Broza sa kojim se Draža sastao dva puta, prvo 19. septembra u Struganiku a potom i 27. oktobra u kafani u Brajićima (složili su se tom prilikom oko sporednih pitanja, ali je Mihailović već bio počeo da sprema napad na partizane; dan kasnije je održan onaj sastanak Pantića sa Matlom o kojem je bilo reči na početku). Nema pomena ni o ostalim istaknutim komunistima i partizanima kao što su bili Moše Pijade, Ivan Milutinović, Aleksandar Ranković, Ivo Lola Ribar, Koča Popović, i drugi.

Teško je ovo ispravno protumačiti, možda i nemoguće, ali dve su hipoteze najverovatnije. Ako isključimo mogućnost da Draža nije znao ništa o partizanskoj vrhuški, ostaje ovo: ili je zavlačio Nemce sa namerom da uzme oružje i preživi zimsku ofanzivu, ne nameravajući da se stvarno bori protiv komunista (u kom slučaju su napadi na njih bili čista pregovaračka karta), ili je želeo da dodatno podvuče razloge svoje netrpeljivosti naglašavajući da ih vode ne-Srbi ("Kao vojnik ne stidim se što sam nacionalista", rekao je na tom sastanku).

Ako je ovo prvo, onda je sastanak u Divcima neobično sličan tzv. Martovskim pregovorima partizanskog vrha sa Nemcima nakon Bitke na Neretvi, kada je Vrhovni štab NOVJ nudio primirje, razmenu zarobljenika i obećanje da će se boriti samo protiv četnika, nameran da kupi vreme kako bi partizani mogli da se oporave posle onog plesa sa vlastitim uništenjem koje je srećno izbegnuto (jedino je Koča Popović bio protiv ovakvog pristupa i jedini je nastupio pod svojim imenom i prezimenom).

Nemci su ih "oduvali", kao uostalom i Dražu u Divcima. Razlika je u tome što su partizani nakon tih pregovara nastavili borbu protiv Nemaca i ustaša, i samo par meseci kasnije preživeli dramatičnu Bitku na Sutjesci, dok su četnici zbiljski prekinuli borbu protiv okupatora i koncentrisali se samo na partizane (uz nekoliko izuzetaka, prevashodno kratkotrajnu ofanzivu na istočnu Bosnu o jeseni 1943. godine).

Ako je ovo drugo u pitanju, naime, želja da dodatno podvuče razloge svoje netrpeljivosti, onda Dražino iznošenje lažnih identiteta komunističkog vođstva ima smisla jer je u tom vođstvu bilo previše Srba da bi poenta, iz njegovog ugla, bila validna. Zapravo, većina su bili Srbi, uz svega par Hrvata i Jevreja.

Bilo kako bilo, major Mišić pri kraju sastanka pita: "Da li se zna nešto o borbi koju mi trenutno vodimo protiv komunista?" na šta je potpukovnik Kogard odgovara odrično.

Mišić na to kaže: "Mi idemo tako daleko da Vas molimo da do nas uputite oficire za vezu da biste se, uz punu garanciju, mogli uveriti u našu borbu protiv komunista". Kogard uzvraća: "Izvestiću o tome generala. Zašto, međutim, vodite tu borbu tako kasno?". Na to odgovara Draža: "Borba je uvek vođena, ali sa taktikom da se pridobije narod".

Elem, nakon kraćeg Pantićevog i Dražinog dodatnog pojašnjavanja četničke pozicije u svemu ovome, sastanak je završen. Poslednja rečenica u izveštaju Vermahta glasi: "Potpukovnik Kogard je konstatovao da su suvišni dalji razgovori. Posle toga su se pozdravili jedni sa drugima".

Pročitajte OVDE  kako su Rusi i Srbi uništili vazdušne ciljeve raketama R-60M i topovima GŠ-30, pogledajte video.

Izvor: telegraf. rs

Bonus video

ZAPAD VRŠI NOVI UDAR NA SRBE: Posle ekonomije i medija udarili su nam na ono najsvetije

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube