Piše: Đorđe Mamula

Evropska Unija od danas do sutra

„Pričuvajte, se plemeniti lorde, da vam  se korist države ne učini kao pravda!“

- Šiler

Dogovor iz Pariza  od  2015.g. predviđa da se  do 2050.g.  neće više  upotrebljavati nafta i ugalj. U  izveštaju  „Energija (r)evolucija 2015-100% obnovljiva energija za sve“ iznosi se scenario što bržeg napuštanja uglja, nafte,  gasa i nuklearne energije da bi se  od 2050 koristili isključivo obnovljivi izvori energije. ( energija sunca, vetra...)  U Kraljevini Norveškoj već teku pripreme da automobili na gorivo  neće  moći da uđu u tu državu, od 1.januara 2025.g. i već računaju da kroz cenu parkinga nadoknade gubitke.

Imućne i industrijski razvijenije  države, prema ekonomskim analitičarima ne mogu očekivati privredni rast od 3% godišnje. To je nemoguće, jer ljudi nemaju više želju za većom potrošnjom, već za više slobodnog vremena i kvalitetom života u širem smislu. Privredni rast u Zapadnoj Evropi  je pak neophodan za Srbiju, jer samo rastom Nemačke i Austrije, Srbija može  svojim privrednim   rastom smanjiti  vrlo veliko zaostajanje za prosekom EU.

Od početka,  granice  Evropske Ekonomske Zajednice  i EU  su tamo gde se  voze automobili proizvedeni u EEZ i EU, ili gde se koristi njihova tehnička roba ili krediti.  U mnogim delovima sveta, teritorija se proširuje radi pljačke.

Austrija je inače rodno mesto  nacizma.  Godine 1989.g.  je podnela prijavu za članstvo u Evropskoj ekonomskoj zajednici, a postala član tek 1995. godine, u godini Dejtonskog sporazuma. Šesdesetih, sedamdesetih godina  nije „mogla“ da podnese  prijavu, jer su u italijanskom Južnom Tirolu i  austrijskoj Koruškoj,  bacane bombe i rušene dvojezične table (kao danas u hrvatskom delu EU). Godine 1972.g.  je iz Austrije u Jugoslaviju ubačena ustaška teroristička grupa. Osamdesetih, nije bilo zgodno, jer je bivši  generalni sekretar UN i bivši nacista Kurt Valdhajm,  bio predsednik Ausrtije, pošto je prethodno objavljena njegova nacistička prošlost,  kao nacistička prošlost jednog voda nemačkih generala u NATO paktu. U Austriji danas  više nije važno da li je neki političar gradišćanski Hrvat ili koruški Slovenac.

Sa druge strane okeana, u SAD, prosečna plata stagnira već  pola veka, od vremena  predsednika Forda i američke kapitulacije  u Vijetnamu. Pre Trampa, Obama je vladao dekretima, jer nije imao većinu u Kongresu i  Senatu. 

U Evropi,   evrozona praktično stagnira a slabi i  njen ekonomski uspeh od gobalne krize 2008.g. Zajednički imenitelj krize je: evro. Nemačka  je neuspešna a predstavlja  sebe kao primer, ali samo  državama evro zone. Nemačka privreda je porasla za 6,8% od 2007.g., ali uz prosečnu stopu rasta od samo 0,8% godišnje, što je neuspeh. Takođe,  utisak je da je nemački učinak slabiji od japanskog.

Prema  podacima, realne zarade u Nemačkoj su padale u proseku 1,6% godišnje u periodu od  2002.g. do 2012.g. Takođe se broj slabo plaćenih radnika sa 16% povećao na 20%. U prvih nekoliko godina ovog veka siromaštvo i nejednakost takođe su porasli.

Najveća  očekivana korist od stranih investicija bi trebalo da bude  prenos znanja i tehnologija u Srbiju, a ne samo ulaganje u nisko produktivnu proizvodnju koja  upošljava  nekvalifikovanu  ili polukvalifikovanu radnu sangu.  Ovaj fenomen je poznat kao „efekat prelivanja“   novih znanja i tehnologija. Ali Nemačka nedeli to mišljenje o Srbiji. Izostale su veće investicije.

Bitna  uloga države je da svoje  proizvođače poveže s multinacionalnim  kompanijama i omogući im pristup   znanjima  i metodikama koje  ove za sebe  čvrsto drže,  otvarajući prugu uskog,  sporednog koleseka  za drugorazredne sadašnje i buduće članice EU.
Zato se  Srbiji konstantno šalju samo   manje bitne investicije u niskoproduktivne proizvodnje : motanje kablova, proizvodnja testenina,  konfekcije i slično). Novo lice kapital odnosa je odavno pred svima, a nemamo ni dovoljno stručnjaka. Manji privredni rast je najbolji dokaz.

Nemačka je  bezobzirno   rekla da će činiti sve da  zaustavi  transfer tehnologija i očuvala je svoje „ausvajse“,  velikom brigom  za nacionalnu bezopasnost, jer je reč o kompanijama u IT sektoru i proizvodnji viskosofisticiranih tehnologija.

Suština  je u  finansiranju  koja   pritiskaju  konkurenciju, a   nisu na dohvat ruke domaćim biznismenima i veoma su jak indikator situacije.Tvorci srpske ekonomske politike   se žestoko bave  privlačenjem stranih direktnih investicija, verujući da će tako povećaati privredni rast, kao ključni problem.  Nezaposlenost je kao noćna mora rešen velikim odlaskom iz Srbije na Zapad, posebno u EU, što je vid glasanja pre izbora,  ali nogama. Naime, sve više građana Srbije pojedinačno ulaze u EU, svaki dan. Stočedrdesettri osobe dnevno. Izostanak   kvalitetno, savremeno obrazovanih ljudi doveo je do toga da je Srbija zatečena  gubitkom koraka   sa  svetom u tranziciji ka boljem sutra.

Nedavno se potpredsednik kraljevske vlade Norveške zahvalio jednom  našem profesoru,  što  je Srbija  poklonila 200 miliona evra Norveškoj. Školovanje lekara  u Norveškoj košta milion evra, a iz Srbije je u Norvešku otišlo već 200 lekara.

Mnogima bi trebalo  da bude jasno da je  verglanje   da će integracije u EU značiti veći priliv stranih investicija  pokrivalica i skrivalica. Sud mora biti sud, ugovor  mora biti ugovor. Sudski postupak ne može trajati 600 dana. A od registracije firme do priključka za struju,  nesme biti korupcije,  zbog čega  Vlada Srbije  za investitora sve završava, kako je zapazio predstavnik Svetske banke u Srbiji u  aprilskom intervijuu listu „Politika“.  Ovo stoga,  da bi investitora zaštitila, jer sigurno nedolazi da bi sudske sporove ovde vodio 3 godine ili nezakonito preplatio početak poslovanja, u skladu sa zakonom. O položaju domaćih investitora da ne govorimo  i zašto nema njihovih investicija složene tehnologije.

Domaće državne banke ne bi trebalo privatizovati, jer svuda u demokratskom svetu državne banke su najuglednije i najstabilnije. Međutim za Komercijalnu banku je ponovo određen, gotovo stalni,  privatizacioni savetnik, strana kompanija  Lazard. Ta firma je za 600.000 evra procenila „Telekom“ i savetovala javnost da je ta prodaja nužnost. Nešto kao prava odluka.

Da je u Srbiji na delu liberalni kapitalizam, koji  se često optužuje, privatizacija bi već bila odavno završena. Zato još traje.
Efikasne države,  čiji se autoritet zasniva na slobodi građana, čuvaju državno vlasništvo u strateškim sektorima, kao što su bezbednost, finansije,  informacione tehnologije, telekomunikacije, energetika  i vodoprivreda. 

To je roba van prometa i usluga.

Da li se novinari Bujanovačkog portala plaše? Više o tome OVDE.

Izvor: Pravda