Nakon toga se Štojber sastao s predsednikom mađarske vlade Viktorom Orbanom. Za razgovor je bio planiran jedan sat. A oni su razgovarali više od tri sata.
O čemu su razgovarali? "Pre svega o evropskoj politici i francuskom predsedniku Emanuelu Makronu", izjavio je Štojber nakon razgovora ovom reporteru.
Makronove "drastične reči da Evropa sebe mora videti kao svetsku silu ili će nestati još niko nije izrekao u tako oštrom obliku", rekao je Štojber.
On nije ostavljao nikakve dileme da se u tome slaže s Makronom, iako se savezna kancelarka Angela Merkel tome usprotivila.
I dodao je da to i Orban vidi tako – da NATO više nije ono što je nekada bio. Da se može sumnjati da li bi NATO branio recimo Estoniju u slučaju ruskog napada.
Štojberov zaključak: Evropa mora u odbrambenoj politici da sraste i stvori sopstvenu snažnu vojsku.
Orban će rado u tome učestvovati "shodno mogućnostima njegove zemlje".
Orban i Makron su o tome iscrpno razgovarali kad je francuski predsednik 11. oktobra u Parizu primio Orbana.
Nakon toga je Makron izvestio da je s Orbanom razgovarao o budućnosti NATO i EU i da su se u mnogim stvarima saglasili.
Već pre toga, u septembru, Makron je na konferenciji s ambasadorima svoje zemlje rekao da ga Orban "inspiriše" – a to je kompliment koji je i Orban u više navrata uputio Makronu.
Orbanov politički kurs "u sebi nosi kulturnu i civilizacijsku životnu snagu", Mađarska je na čelu s Orbanom postala izviđač u vremenima radikalnih promena, za razliku od drugih evropskih zemalja, rekao je Makron.
Drukčije Makrona vide u Poljskoj. Tamošnji predsednik vlade Mateuš Moravjecki je Makronovu analizu NATO-a (NATO je "klinički mrtav") nazvao "opasnom".
On je Makrona oštro napao: da Francuska škrtari na izdacima za odbranu; da li je Francuska uopšte spremna da ispuni svoje obaveze, pitao je Moravjecki i izrazio nadu da se NATO još može osloniti na tu zemlju.
Zajedljivi ton ne dolazi slučajno. Makronova najosetljivija kritika - da Sjedinjene Države u slučaju ruskog napada na neku od zemalja bivšeg Istočnog bloka ne bi to posmatrale kao slučaj "obaveze zajedničke odbrane" NATO-a – u srži pogađa odbrambenu politiku Poljske.
Varšava Rusiju vidi kao stvarnu, konkretnu opasnost za bezbednost Poljske i o Evropskoj uniji misli isto kao Makron o NATO-u: da se u slučaju opasnosti u nju ne može uzdati.
Zato je Poljska poslednjih godina uložila mnogo energije i novca da pridobije Amerikance.
Vlada je tako postigla da su američke trupe stacionirane u Poljskoj i nade polaže u prisne odnose s SAD na području bezbednosne politike. Makron to smatra naivnim. A možda i jeste naivno.
Neverovatno je šta se tu događa: Makron i Orban su postali dva intelektualna pokretača rasprave o budućnosti Evrope.
Šablone iz prošlosti – za Evropu ili protiv nje, više ili manje evropskih integracija, više EU ili više nacionalne države – to se ne uklapa u kompleksne, a ponekad i protivrečne misli koje njih dvojica formulišu.
Makron je, recimo, torpedirao proširenje EU na zemlje zapadnog Balkana – dakle "manje Evrope". To je odluka koja širom otvara vrata ruskom, kineskom i turskom uticaju u tom regionu – dakle "slabija Evropa".
A zemlje srednje i istočne Evrope iz takozvane Višegradske grupe (Poljska, Mađarska, Češka i Slovačka), koje su ozloglašene kao evroskeptične, strastvene su zagovornice novog proširenja - dakle "više EU".
Iz čistog sopstvenog interesa. To bi naime znatno povećalo političku težinu "Istoka" unutar EU.
Makron želi evropskog ministra finansija, direktne poreze EU, zajedničku ekonomsku politiku – "više EU".
Orban i ostali iz Višegradske grupe ništa od toga – "manje EU". Svi hoće više novca iz EU, recimo od novog poreza na finansijske transakcije – "više EU".
Makron i Višegradska grupa žele pravu evropsku vojsku – "više EU".
Francuska zato što tradicionalno želi da bude sila i što bi u nekoj evropskoj vojsci mogla da zahteva vodeću ulogu.
Poljska ima delimično interesa ako bi to bila stvar kojom bi se moglo suprotstaviti Rusiji - samo ako se pri tom ne raspadne NATO.
Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj se ta ideja sviđa zato što su premalene da bi mogle da stvore snažnu vojsku.
Ukratko, dok se u Nemačkoj često postavlja paušalno pitanje da li je neko za EU ili protiv nje, za NATO ili protiv njega, Makron i Orban uporno postavljaju pitanje smisla na pojedinim područjima.
Više EU tamo gde to ima smisla. Ne zbog EU, nego samo tamo gde to, i ako to, služi sopstvenim interesima.
A oni su različiti, zato su pozicije delimično suprotstavljene. Ali, uvek se radi o nacionalnim interesima.
Nemačka je neodlučna i suzdržana. Ona očito prepoznaje Makronov smer, isti koji je imala francuska politika prema Evropi od Šarla de Gola: da se Nemačka politički sputava, koristi njen ekonomski potencijal i, ako je moguće sprečiti da Nemci spoznaju svoju moć i ponovo požele da krenu sopstvenim putem u Evropi.
Nemačka je – tako veruju u Istočnoj i Centralnoj Evropi – stvarno moćna. I zbog toga zbunjena.
Kuda sa sopstvenom težinom? Na levo, zagrliti Francusku i sprovoditi evropsku "solidarnost"? Na desno, i uz odobravanje istočnih Evropljana sprovoditi klasičnu nacionalnu politiku moći?
Makron i Orban čine ono čega se u Nemačkoj najviše gnušaju: lansiraju nove, remetilačke ideje.
Nemačka je, tako to vide u Francuskoj i Centralnoj i istočnoj Evropi, zaljubljena u status kvo, ali on se više ne može spasiti. To tera na razmišljanje. I može izazvati glavobolju.
Pročitajte OVDE šta je Angela Merkel poručila Emanuelu Makronu.
Izvor: Dojče vele
