Pravda

„Puh” ko­jim su se vo­zi­li na­i­šao je na usta­šku za­sje­du, na kla­sič­nu „ko­re­an­ku”. U nje­mu su če­tvo­ri­ca voj­ni­ka iz­gor­je­la. Na­šao sam sli­ke nji­ho­vih uglje­ni­sa­nih le­še­va. Bor­ko je imao osam ra­na. Dvi­je od met­ka, a šest od ge­le­ra. Po­go­đen je u obje ru­ke i no­ge. Me­tak mu je ot­ki­nuo prst na de­snoj ru­ci. Pu­ca­lo je po nji­ma sa svih stra­na. Vo­zi­lo se za­pa­li­lo. Ne sje­ća se ka­ko je is­ko­čio iz ko­la, ka­ko se pre­ba­cio iza zi­di­ća, po­red pu­ta, u dvo­ri­šte za­pa­lje­ne ku­će. Tri da­na je Bor­ko iz Pod­bi­šća le­žao skri­ven iza zi­di­ća. „Naj­te­že su mi bi­le mu­ve. I to što ne­ma vo­de. Pri­ti­sli su me ro­je­vi mu­va, a ne mo­gu da ih otje­ram. Ne znaš na ko­joj ra­ni ih je vi­še. Da li na ru­ci, na ko­joj vi­si prst, ili po no­ga­ma. Do­hva­tio sam ne­ko­li­ko gor­kih ma­sli­na. A iz­nad me­ne man­da­ri­ne. Gle­dam po či­tav dan i ne mo­gu da ih do­hva­tim.” Na­šli su ga tek tre­ći dan. Spa­si­lo ga je to što je dru­gi pre­ži­vje­li (ta­ko­đe ra­njen sa­mo lak­še, ko­ji je kao i on pro­veo tri da­na u žbu­nju pre­ko pu­ta) vi­dio ka­ko se pre­ba­cio pre­ko zi­da. Dok sa Nik­ši­ća­ni­ma pi­jem ka­fu u TV sa­li bol­ni­ce, ču­je se pu­canj. Na pu­ca­nje u gra­du već su svi na­vi­kli. Pu­ca­ju ka­da od­la­ze na front, pu­ca­ju ka­da se sa fron­ta vra­ća­ju.

Čitajte kolimne Nebojše Jevrića:NEBOJŠA JEVRIĆ: Evropa kurtizana

U hod­ni­ku se ču­je ku­ka­nje, vri­ska. Iz­la­zi­mo. No­se mom­ka iz či­jih gru­di ši­ba krv. Ne zna­ju­ći da je me­tak u ci­je­vi, u nje­ga je pu­cao pri­ja­telj iz dje­tinj­stva. Obo­ji­ca su iz Su­to­ri­ne, i bi­li su u kru­gu bol­ni­ce na obez­bje­đe­nju. Dok ubi­je­nog uno­se u ope­ra­ci­o­nu sa­lu, onaj ko­ji je ubio ide od jed­nog do dru­gog voj­ni­ka: „Re­ci­te mi ho­će li osta­ti živ, mo­lim vas, re­ci­te mi.” Ka­da je pao, on ga je pr­vi pri­hva­tio. Ru­ka mu je kr­va­va. „Re­ci­te mi ho­će li osta­ti?!” — gr­ca i vu­če me za ru­kav. Dvo­ji­ca ga dr­že a on se ba­ca­ka, po­ku­ša­va­ju­ći da se otrg­ne. Ka­da se oteo, iz sve sna­ge uda­ra gla­vom o ka­me­nu ogra­du bol­ni­ce. Pu­kle su mu obje ar­ka­de. Li­ce, ru­ke, oči, sve je na nje­mu po­kri­ve­no kr­vlju ubi­je­nog, ko­ja se po­mi­je­ša­la sa nje­go­vom kr­vlju. Okr­va­vlje­nom ru­kom hva­ta me za fu­tro­lu pi­što­lja. „Mo­lim vas da pu­ca­te u me­ne! Mo­lim vas da me ubi­je­te...! Mo­lim.” Dok ga vu­ku, go­to­vo no­se, put pre­vi­ja­li­šta, ba­ca­ka se kao in­sekt, okre­nut na le­đa, pru­ža okr­va­vlje­ne pip­ke i pre­kli­nje: „Mo­lim vas, daj­te mi pi­štolj...”

Pročitajte još ratnih reportaža:RATNA REPORTAŽA: Ži­vot žva­kaRATNA REPORTAŽA: Ne­đo Car i Sve­ti Lu­kaRATNA REPORTAŽA: Zlato

Izvor: Pravda