Pravda

Ova istorijska vertikala sklapa se u tezu da su Britanci uvek bili na "negativnoj strani srpske istorije", iako srpsko-britanska istorija ima i pozitivnu stranu. Na njoj su neki drugi ljudi. Flora Sanders, Rebeka Vest, Timoti DŽon Bajford... Na toj strani mi smo "mali, galantni Srbi". Na onoj negativnoj smo "mali, balkanski Rusi". Najjednostavnije istorijsko objašnjenje "malih Rusa" jeste da su samo "rukavac na talasu engleske rusofobije", koji se pojavio sredinom  devetnaestog veka. Tada se, sticajem ratnih i političkih okolnosti, na putu narastajuće britanske imperijalne moći isprečila Rusija. Dok su u Egeju, u nekoliko bitaka, zajedno potapali lađe osmanske mornarice, Englezi su se zaneli helenizmom, oslobađanjem Grčke i njenim nacionalnim pokretom. Lord Bajron je tu došao i da umre. U međuvremenu Rusi su iskoristili situaciju, zagospodarili osmanskim prostorom i trgovačkim putevima za Indiju. Probuđeni London se bolno pitao "čemu sav taj helenski entuzijazam?" Napravljena je vojna, strateška i politička greška. Kao izraz te frustracije, na Temzi se javlja neprijateljstvo, koje narasta u rusofobiju. Prvo u kabinetima parlamenta, pa u eliti i narodu. Rođeni su stereotipi: o ruskim carevima, šapama ruskog medveda, ruskim varvarima… Opasnost je dobila ime i pretnju – "Rusi dolaze". Među Englezima tog doba Rusija postaje nešto tuđe i neprijateljsko. Pravoslavlje i slovenstvo takođe. Vezivanje srpskih nacionalnih težnji za Petrograd raspiruje sumnju. Stvara se utisak da su balkanski Sloveni, pravoslavci – "ruske lutke na žici". Srbi tada postaju "mali Rusi". Manje, ili više, zavisno od istorijskih okolnosti. Ali, kako je govorio Bendžamin Dizraeli, "engleska politika je egoistična, jer takav je patriotizam". Van Ostrva to je bilo političko licemerje. Britanska imperijalna ambicija i njen prestiž insistirali su na stalnom i krajnjem pragmatizmu. Engleska ima samo stalne interese, ne i stalne saveznike. Francuzi su tom ostrvskom fenomenu dali ime "perfidni Albion", označavajući tako prevrtljivost, dvoličnost, obmanu i izdaju u britanskoj diplomatskoj i političkoj tradiciji. Perfidni Albion postaje, pisao je Borislav Pekić, "oznaka za zemlju, koja je veštinu političke spletke u poslednja tri stoleća dovela do umetnosti vizantijskog uzora, čak i kada se ovaj kao istočnjački perverzitet prezirao". Englezi su, na kraju, "perfidnog" pretvorili u rodoljubivog "gordog" Albiona, koji je, primećuje Pekić, izgubivši moć – zadržao ugled. Kad je izgubio izvore, zadržao je prihode. A kad je izgubio teritoriju, sačuvao je uticaj. Možda je Pekić ovim nešto poručio i nama, "malim Rusima".