Ko bi to pomislio? Izgleda kao da Kinezi i ne moraju više da igraju. Samo treba da čekaju da protivnik okruži samog sebe. Piše: Pepe Eskobar, Counterpunch
Početkom ove nedelje je prva kineska trgovačka železnička kompozicija sa 32 kontejnera, nakon prolaska kroz Kazahstan i Turkmenistan, stigla u Teheran posle 14-dnevnog putovanja koje je započelo u ogromnom skladištu u gradu Jivu u istočnoj Kini. Ovo je putovanje dugačko 10.400 kilometara. Važno je pomenuti da je ono najmanje 30 dana kraće od pomorske rute koja od Šangaja vodi do Bandar Abasa. A još uvek ne govorimo o brzoj železnici, koja će za nekoliko godina biti izgrađena od istočne Kine do Irana i dalje do Turske i Zapadne Evrope, i koja će omogućiti da kompozicije sa 500 kontejnera prelaze evroazijske distance munjevitom brzinom. Kada je Mohsen Pour Sejed Agaei, predsednik Iranske železnice, primetio da „države na Putu svile nastoje da ožive staru mrežu trgovačkih puteva“, jedva da je dodirnuo površinu nečega što predstavlja proces od koga se trese čitava planeta. Kineski predsednik Si Đinping je već prošlog meseca posetio Iran – on je bio prvi svetski lider koji je to učinio pošto su ukinute nuklearne sankcije. Nakon toga su zemlje naslednice nekadašnjih sila na Putu svile – imperijalne Persije i imperijalne Kine – potpisale sporazume o bilateralnoj razmeni vrednoj 600 milijardi dolara tokom sledeće decenije. A to je samo početak.
Trgovački ratovi i vazdušne/pomorske bitke
Da bi ovaj dalekosežni proces sagledali iz odgovarajuće strateške perspektive, iz kineskog ugla, dobro je podsetiti se veoma važnog govora koji je prethodnog leta održao general Čiao Liang na Odbrambenom univerzitetu, najvišoj kineskoj vojnoj školi. Liangove formulacije kao da dolaze iz usta samog zmaja – Sija lično. Rukovodstvo iz Pekinga procenjuje da se SAD neće odlučiti za direktni rat protiv Kine u sledećih 10 godina. Obratite pažnju na vremenski okvir: 2025. godina je godina u kojoj Si očekuje da će Kina postati „umereno prosperitetno“ društvo, što predstavlja deo obnovljenog kineskog sna. A Si bi u tom slučaju ispunio svoju ulogu – i uživao u slavi koju je pre njega imao samo Deng Siaoping. Tajna za sledećih deset godina, onako kako je vidi general Liang, sastoji se u tome da Kina obnovi svoju ekonomiju (što je u toku) i internacionalizuje juan. To podrazumeva stvaranje sveazijskog pakta o slobodnoj trgovini – koji očigledno nije američki TPP (Transpacifičko partnerstvo), koji isključuje Kinu, već kineski RCEP. General Liang direktno povezuje internacionalizaciju juana sa nečim što prevazilazi Novi put svile, ili Jedan Pojas/Jedan put, kako ga označava zvanična Kina. On govori o Severoistočnom azijskom sporazumu o slobodnoj trgovini, ali ono što je ustvari u igri i na šta Kina cilja je transazijski sporazum o slobodnoj trgovini. Posledica tog „talasnog efekta“ će podeliti svet: „Ako samo jedna trećina globalnog novca bude u rukama dolara, kako će američka valuta zadržati svoj vodeći položaj? Da li bi SAD sa takvom rupom, ostavljene bez monetarnog liderstva, mogle imati globalnu dominaciju?“ Očigledno je zalazak dolara ključno pitanje; prema rukovodstvu iz Pekinga, iznad „skorašnjih neprilika“ Kine se „nadvija senka SAD“. Tu na scenu stupa američka „azijska osovina“. Peking jasno prepoznaje njen cilj kao nameru da se „izbalansira momenat kineske rastuće snage u današnjem trenutku“. A to vodi do diskusije o nekadašnjem konceptu Bitke Vazduh/More (koji se sada razvio u novog mešanca) a koji General Liang kvalifikuje kao „nerešivu dilemu“ za SAD. „Ta strategija prevashodno reflektuje činjenicu da američka vojska danas slabi“, kaže Liang. „Američke trupe su nekad smatrale da bi protiv Kine mogle koristiti vazdušne udare i Mornaricu. Sad su SAD svesne da ni Vazduhoplovne snage, ni Mornarica ne mogu da obezbede prednost protiv Kine“. Već je sam prethodni stav dovoljan da definiše perspektivu cele ove burne igre mačke i miša između kineskog napredovanja i američkih provokacija u Južnom kineskom moru. Peking je veoma svestan da Vašington ne može „neutralisati neke prednosti koje je ostvarila kineska vojska, kao što su sposobnost da se unište kosmički sisitemi ili napadnu nosači aviona. SAD moraju da sledećih 10 godina iskoriste kako bi pokušale da razviju naprednije borbene sisteme za neutralizaciju kineskih prednosti. To znači da Amerikanci moraju da odlože planove za rat za 10 godina.“
Očekuješ rat? Osmisli plan!
Znači, neće biti velikog rata do 2025, što daje Siju i Kineskoj komunističkoj partiji slobodu da napreduju kao nezaustavljiva sila. Posmatrači koji prate poteze Pekinga u realnom vremenu označavaju ovo napredovanje kao nešto „što oduzima dah“ i „prizor koji treba videti“. Vašington ceo proces prati bez sposobnosti da ga u potpunosti razume. Na početku godine majmuna, KPK, pod Sijevim vođstvom je pustila u opticaj senzacionalni hip-hop video crtać koji je postao megaviralan. Kada je u pitanju kineska meka moć, ovaj crtać je Sijev način na koji je svoju 10-godišnju platformu, do 2023. godine, najavio masama. Sada nastupaju Četiri Razumevanja:
- Razviti „umereno prosperitetno društvo“ (što u smislu BDP znači dohodak od 10.000 dolara po glavi stanovnika;
- Produbljivanje reformi (posebno ekonomskog modela);
- Vladavina prava (što suštinski znači sprovođenje zakona onako kako ga vidi KPK);
- Eliminacija korupcije u KPK (dug i kontinuiran proces).
Ništa od ovoga ne podrazumeva imitaciju zapadnog modela; sasvim suprotno, kineska koncepcija samo pokazuje da Peking parira zapadnoj mekoj moći u svim domenima. A zatim, neizbežno, svi putevi vode ka Jednom Pojasu, Jednom Putu. Pa ipak General Liang vidi ovaj proces kao alternativu globalizaciji, „pravoj američkoj globalizaciji“, koju označava kao „globalizaciju dolara“. On i vođstvo iz Pekinga ne vide kineski projekat Jedan Pojas, Jedan Put kao „integraciju u globalni ekonomski sitem. Reći da će dolar nastaviti svoju globalizaciju predstavlja nerazumevanje kineskih namera. Kao rastuća velesila, Kina vidi Jedan Pojas, Jedan Put kao inicijalni stepen kineske globalizacije“. Izraz „radikalno ambiciozan“ čak ni približno ne opisuje ovaj plan. Isto toliko koliko Jedan Pojas, Jedan Put predstavlja spoljašnji vektor kineskog sna, rešenog da trgovinski i privredno integriše celu Evroaziju na bazi koja svima obezbeđuje korist, on je takođe i „daleko najbolja strategija sa kojom Kina može da istupi. On je bezbednosna strategija protiv istočnih poteza SAD.“
Slobodan da okružiš samog sebe
Sad sve postaje jasno i pokazuje ono o čemu sam pisao od trenutka kada je ideja Jednog Pojasa, Jednog Puta prvobitno lansirana. Ovo je kineska „bezbednosna strategija protiv premeštanja težišta politike SAD na istok: ti guraš u jednom pravcu; ja se krećem u suprotnom pravcu. Zar me nisi ti prinudio na ovakav korak? Ja idem u pravcu zapada, ne zato što želim da te eskiviram ili što te se plašim, već zato što ću tako na pametan način da oslabim tvoj pritisak u pravcu istoka“. Dobrodošli u svet u kome Kina stvara zapadnu osovinu. Kao što se moglo predvideti, general Liang se radije koncentriše na vojne, a ne na trgovinske aspekte. Teško da je moguće celu ovu stvar saopštiti jasnije. „Budući da je kineska pomorska snaga još uvek mala, prvi izbor projekta Jedan Pojas, Jedan Put bio bi da se takmiči na kopnu“, kaže Liang. On okvir novog takmičenja vidi kao „pojas“ trajektorija Novog puta svile; a to vodi do zabrinjavajućih još uvek nerešenih pitanja o „ekspedicionim sposobnostima“ kineske armije. General Liang ne daje detaljan odgovor u vezi sa ovim takmičenjem sa SAD kad se radi o pojasu Novog puta svile. Ono u šta je on siguran je da su „birajući Kinu kao svog rivala, SAD izabrale pogrešnog protivnika i pogrešan pravac. Zato što u budućnosti pravi izazov za SAD nije Kina; to su same SAD, a SAD će same pokopati sebe“. A kako će se to dogoditi? Uzrok će biti finansijski kapitalizam; sve podseća na to kao da je general Liang čitao Majkla Hadsona ili Pola Krejga Robertsa (što sigurno i jeste radio). On primećuje kako su „preko virtuelne ekonomije SAD pojele sve profite kapitalizma“. Kako će izgledati ova „sahrana“? NJu će orkestrirati „Internet, informaciona hipertrofija i oblaci“ kad budu „dovedeni do ekstrema“ i kad budu „dobili sopstveni nezavisni život i suprotstave se vladi SAD“. Ko bi to pomislio? Izgleda kao da Kinezi i ne moraju više da igraju. Samo treba da čekaju da protivnik okruži samog sebe.
Pročitajte još:
Izvor: standard.rs (Preveo: Ivan T. Lukić)
