Da li je Beograd toliko mali da u njemu svako zna nešto o nekome?
Naizgled paradoksalno, baš zato što je Beograd dovoljno “velik” čovek se u njemu oseća teskobno. Radi se o prividnom znanju karakterističnom za život u gradovima. Izloženi ste mnoštvu tuđih pogleda, ljudi svašta pričaju o vama, međutim, da li vas neko zaista poznaje? Urbana svakodnevica podrazumeva opštenje s prevelikim brojem ljudi čime se osećanje usamljenosti ne ublažava, nego se ono tom bezličnom govorancijom samo intenzivira. Brbljanje, tračevi, ogovaranja i žalopojke lišeni su ličnih svojstava i kao takvi potpuno su tuđi književnom jeziku.
Kako spavaju vaši junaci, a kako njihov autor?
Dok god se junaci romana zlopate sa nesanicama i uznemirujućim snovima, njihov autor mirno spava. Ali važi i obrnut slučaj: ako sam predugo odvojen od njih, to jest, ako ne pišem – postajem razdražljiv i gubim dobar san. Pisanje mi omogućava da deo vlastite patnje uvalim svojim junacima. Ali samo ako mi polazi za rukom da to uradim na književno efektan način.
Koliko su Nina i Maksim izmaštani, a koliko ljudi koji možemo sresti na ulici?
Namerno sam dopustio da se u Prelesti pojavi nekoliko ljudi iz stvarnog života: jednu kantautorku, jednog voditelja i jednog ugostitelja. To sam uradio s dvostrukim ciljem. S jedne strane, njihova stvarnost smešta radnju u odgovarajuće prostorno-vremenske okvire, pojačava osećaj realnosti cele priče ali time sam takođe odvojio stvarne od fiktivnih likova. Nina i Maksim, za razliku od pomenutih, postoje samo u mom romanu, što ne sprečava čitaoce da se identifikuju s njima. Moram da kažem da sam šokiran brojem čitaoca koji su se pronašli u jednom tako poremećenom tipu kakav je Maksim Tumanov. Zahvalan sam im na iskrenosti.
Da li izlaz znači i novi ulaz?
To je upravo ono što sam hteo da sugerišem takvim naslovom jednog poglavlja. Naša patnja bi verovatno bila nepodnošljiva kada ne bismo, barem s vremena na vreme, verovali da je ona prolazna i da je moguća nekakva temeljna promena naših života, ličnosti, navika itd. Najčešće se radi o iluziji da je moguć izlaz iz stanja koja nas čine potištenim ili uznemirenim, doduše, iluziji bez koje bismo sva ta stanja još teže podnosili. Proboj iz kruga naših nesreća nije moguć na temelju fantaziranja o velikim preobražajima, kao što nije moguć zahvaljujući velikim rečima, zaricanju ili obećanjima o „novom početku“ kojima samo kupujemo vreme kod sebe i drugih pre nego što se strovalimo nazad u blato svojih svakodnevnih poroka i inercija.
Koje su zablude sa kojima se susreću glavni junaci Vašeg romana?
Moji junaci postaju plen različitih zabluda od kojih su neke uslovljene društvom i konkretnim istorijskim trenutkom, dok je drugima uzrok pogrešno interpretirana „duhovnost“. Sve što oni misle i govore prolazi kroz ekran tih zabluda: mišljenje o braku i deci kao pretnji za individualnu slobodu koja se shvata kao „sloboda“ da se nesputano uživa u kojekakvim porocima, mišljenje o veri isključivo u svetlu mističkih iskustava koje prati intenzivno osećanje zadovoljstva, mišljenje o tome da nam je sve u životu nametnuto (uključujući i sam život) i da samim tim nemamo nikakve obaveze i odgovornosti.
Šta znači prelest?
U pravoslavnoj bogoslovskoj tradiciji, prelest označava strahovito samozavaravanje čiji su uzrok strasti, pogrešna mnjenja i lažna duhovna iskustva. Uverenje da takvi kakvi smo zaslužujemo milost Božiju, da smo dovoljno vrli, dovoljno obrazovani, dovoljno iskusni za spasenje, da smo iznad svojih bližnjih, da vredimo više od drugih. Na suprotnom kraju od prelesti stoji autentično hrišćansko smirenje i to kako ga shvata ruski monah Amvrosije: smirenje je kad čovek vidi sebe kao goreg od svih, ne samo ljudi, nego i beslovesnih životinja, pa čak i samih đavolovih sledbenika.
Izvor: Pravda
