Deceniju pošto je bio među najglasnijima koji su zahtevali obaranje sirijskog predsednika Bašara al Asada sa vlasti, Redžep Tajip Erdogan od Vladimira Putina traži da organizuje trojni sastanak kako bi se raščistila situacija sa Kurdima na severoistoku Sirije. Situacija u regionu je napeta i ispunjena čekanjem na veliku tursku kopnenu ofanzivu na južnog suseda. Turske snage već su raspoređene duž granice, a turski avioni bombardovali su položaje Kurda u Siriji i Iraku.
Ankara od Moskve i Vašingtona očekuje da izvrše pritisak na sirijske Kurde da se povuku iz 30 kilometara dugog pojasa uz tursku granicu, a u suprotnom preti novom kopnenom ofanzivom protiv kurdskih grupa koje se smatraju „terorističkim”.
Predsednik Erdogan izjavio je da će Turska napasti „kada dođe vreme”, ali mora da vodi računa da je pod pritiscima Moskve i Vašingtona, partnerima u sirijskoj krizi, koji ne žele da vide da se Sirija raspada, a njeni delovi predaju Turskoj. Rusija je, uz Iran, najbliži Asadov partner, dok Amerikanci sirijske Kurde doživljavaju kao ključne saveznike u borbi protiv Islamske države. Suočen sa rizicima unilateralne vojne akcije koja nema podršku dve svetske sile, Erdogan pokušava diplomatijom. Zato od Putina traži trojni sastanak sa Asadom.
Šta će prevagnuti u ovom takmičenju između Erdoganovih političko-vojnih motiva i pritisaka koji stižu iz Rusije i SAD? Kremlj je poslednjih nedelja pokrenuo diplomatsku inicijativu da dođe do „istorijskog” susreta Erdogana i Asada posle 11 godina nepostojanja ikakvog kontakta.
Turski predsednik koji je prednjačio u pozivima za Asadovo uklanjanje sa vlasti promenio je stav i izjavio da bi mogao da razmotri obnovu veza sa Sirijom, kao što namerava sa Egiptom. On je u avgustu izjavio da obaranje Asada nije više na turskoj agendi, a krajem novembra ispoljio je zainteresovanost za susret sa sirijskim predsednikom.
Ali Erdogan uvek ima neke uslove: kaže da bi odustao od invazije na Siriju ukoliko regularne sirijske snage zamene Kurde na severu i preuzmu ulogu čuvara koji će sprečiti kurdske aktivnosti protiv Turske.
Najveći problem tiče se sirijskih Kurda koje Ankara optužuje za veze sa zabranjenom Radničkom partijom Kurdistana protiv čijeg vojnog krila ratuje od 1984. i koja je u Turskoj proglašena za terorističku organizaciju.
Turska pre okupljanja trojice lidera predlaže sastanak ministara odbrane i spoljnih poslova. „Posle njihovih sastanaka, neka se okupe lideri. Ponudio sam to Putinu i on je to primio pozitivno. Predstoji serija kontakata”, izjavio je Erdogan.
Protivljenje Vašingtona i Moskve je zasad sprečilo nove turske kopnene akcije, ali strategija kontinuiranog pritiska slabi pozicije Kurda na terenu. Uprkos upozorenja iz SAD, ali i iz Rusije, Erdogan i dalje preti vojnom akcijom ukoliko se Kurdi ne evakuišu kako bi se formirao „koridor bezbednosti”.
Sirija je bila visoko na agendi tursko-ruskih razgovora u Istanbulu početkom decembra. „Za sada nisu pokrenute kopnene akcije što znači da je već ostvaren pozitivan rezultat. Nastavićemo da pritiskamo”, izjavio je zamenik šefa ruske diplomatije Mihail Bogdanov. Isto pitanje bilo je na dnevnom redu telefonskog razgovora Erdogana i Putina 11. decembra.
Predlozi SAD i Rusije sužavaju prostor de fakto kurdske autonomne administracije na severu Sirije, ali bi trebalo da spreče ulazak turskih vojnika. Iako detalji nisu poznati, jedan turski zvaničnik je otkrio da Ankara od Vašingtona i Moskve očekuje da pritisnu Sirijske demokratske snage (SDF) da za dve nedelje napuste tri grada u regionu ili da se suoče sa kopnenom ofanzivom.
Amerikanci su uzvratili predlogom da se njihovi saveznici iz SDF-a prestrukturiraju kako bi se smanjio uticaj Kurda i povećao Arapa, ali Turska insistira da se SDF-ova kontrola naftnih polja okonča pre nego što počne da se razmatra američki predlog. Erdogan je potvrdio nedavni napad na ta naftna postrojenja na severu zemlje.
Rusi su saglasni da SDF napuste dva grada, ali ne i treći, Asajiš, zbog unutrašnje bezbednosti. Turska pozicija i oko toga je tvrda: elementima SDF nema mesta unutar koridora duž granice. SDF se povukao iz područja definisanog rusko-turskim sporazumom iz 2019, ali ne i iz Asajiša.
Damask, tvrde izvori, ostaje beskompromisan oko formalne autonomije Kurda i čvrsto insistira na povlačenju malobrojnih američkih snaga koje su raspoređene u području naftnih polja, ali je mala verovatnoća da će odbiti predlog za Asajiš. Za razliku od političke rigidnosti, Damask je mnogo fleksibilniji na vojnom polju. Što znači da bi mogao da prihvati ponudu SDF-a da postane deo regularnih sirijskih snaga.
Turskoj se ne žuri da napusti sirijske teritorije koje kontroliše. One su već postale „turske”: đaci uče na turskom, turska lira je sredstvo plaćanja, a trgovina sa Turskom obezbeđuje život hiljadama porodica. Ankara dodatno kapitališe podržavajući razne pobunjeničke grupe koji su i dalje protiv Asada.
Predstojeći predsednički i parlamentarni izbori u junu i ozbiljna ekonomska kriza mogli bi da navedu Erdogana da pokaže nacionalnu vojnu moć – poznati recept u političkim krizama, ne samo u Turskoj. Otuda dilema u Damasku: da li sklopiti posao sa Ankarom ili se pomiriti sa Kurdima?
O stanju na frontu u Ukrajini pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
