Pravda

Premijer Vučić je odgovorio: „Hiljadama milja daleko“, verujući, valjda, da će lako da nasamari javnost, trapavo mereći stepen bliskosti bankrotu – miljama, a ne novčanim jedinicama, koje državi nedostaju da izmiri svoje finansijske obaveze prema penzionerima, lekarima, prosvetarima, policajcima, oficirima itd. Da li se i vama, kao i meni, čini da je država transparentno bankrotirala pred svojim građanima, izjavljujući da ne može da plaća ugovorene penzije i plate, i da će im zato plaćati 10 procenata manje (i verovatno sve manje svake naredne godine). Zašto? Zato da bi vlast izbegla bankrot pred zapadnim poveriocima – moćnim finansijskom korporacijama, sa kojima je zajedno gurala Srbiju u sve nove i sve veće dugove, za koje se unapred znalo da neće moći da se vrate. Tim finansijskim korporacijama „hrabri“ srpski lideri ne usuđuju se ni da pomenu mogućnost da i one preuzmu deo rizika, da nenaplativi deo duga otpišu, ili bar zaborave na kamate, čija je visina nekada bila neprimereno visoka baš zbog „rizika zemlje“.

Pročitajte još:

ROGOZIN: Rusija će do 2020. imati „ultramoderno“ oružje„

(FOTO) OVO JE MLADIĆ KOJI JE HTEO DA SRUŠI KRST: Ja ću poginuti, ali tog krsta neće biti!

Dok se šarmantni ekonomski hitmeni, iz fotelja vladinih ministarstava, zaklinju da će spasti Srbiju od bankrota, tj. dodatno zadužiti zemlju, ali i da će po svaku cenu vratiti svetskim zelenašima dug do poslednjeg centa, u narodu sazreva svest (menja se taj prokleti „mentalni sklop“) da je bombardovanje 1999. s pravom nosilo naziv „Milosrdni anđeo“, ako se uporedi sa stepenom ekonomske destrukcije „Nemilosrdnog anđela“, koji je, od 2000, uzeo Srbiju pod svoje krilo, koristeći, umesto bombardera i šiptarskoh terorista, kompradorske vlasti (i druge strukture), lansirane po svoj prilici sa istog mesta sa kojega su poletali fantomi i tomahavci. Niko ne može precizno da oceni gubitke (u broju stanovnika) posle novog „konsolidacionog“ fiskalnog udara. Realna je nada da će veliki broj penzionera i zaposlenih u javnom sektoru preživeti dodatnih tridesetak dana svake godine bez prihoda, naročito ako inflacija ne doda još koji dan „štednje“, čitaj – nemaštine! Izvesno je, ipak, da mnogi neće imati tu sreću. Ne sumnjam da će ekonomskim hitmenima iz vlade, pa i samom premijeru, biti zbog toga žao, ali će s ponosom, već za nekoliko godina, moći da istaknu pred svetskom finansijskom zajednicom, koliko je stepen poverenja u Srbiju porastao. Žrtve neće biti uzaludne, a menadžeri svetskih banaka moći će sa zadovoljstvom da podele bonuse, uz gromoglasne pohvale srpskom programu štednje. Danijel Cvjetićanin Autor je predavač na univerzitetu „Singidunum“. Izvor: NSPM