Piše: Ivan Ristić Nedavni razgovor predsednika DS-a sa stranim ambasadorima, pozivanje posmatrača OEBS-a i drugih međunarodnih organizacija koje srpski narod pamti uglavnom po zlu, kao i isticanje kandidata koji čitav izborni proces i mukotrpno građene institucije sistema izvrgavaju ruglu, ne mogu se pripisati isključivo traženju alibija za prilično izvestan fijasko na predsedničkim izborima. Jasno je da je njihov cilj destabilizacija unutrašnjih prilika u Srbiji za vreme i nakon izbora, a novi momenat je da nekome destabilizacija treba i pre izbora, što u sebi nosi posebnu opasnost.

Nevolja leži u povišenom nivou osetljivosti prilika koji karakteriše period velikog prekomponovanja globalnih procesa koje je u toku, a koji se može iskoristiti za delegitimizaciju izbornog procesa u Srbiji i trajno ruiniranje mukotrpno vraćenog poverenja na relaciji institucije – građani. Za razliku od lamenta nad načinom prebrojavanja glasova i nepravilnostima na biračkim mestima, delegitimizacija izbornog procesa nedeljama pre izbora unosi opasan razdor u biračko telo, a medijskim spinom može da dovede do ishoda željenog za zapadne mentore dela opozicije – nereda na ulicama i dovođenja u pitanje samog održavanja izbora u normalnim okolnostima. Cilj je ostvariti moguće u datim uslovima – svim raspoloživim sredstvima dovesti do kohabitacije, što bi u ne tako dugom periodu dovelo do paralizovanja celokupnog političkog sistema u državi i izazivanja vanrednih parlamentarnih izbora. Kako se u razjedinjenu, slabu i ispraznu opoziciju ne mogu polagati velike nade i očekivanja za mobilizaciju dovoljno širokih masa koje bi dovele do preokreta na političkoj sceni, pribegava se oprobanim i dobro poznatim metodama – delegitimizacije izbornog procesa iznutra, uz zlokobno prizivanje spoljašnje intervencije.

Sprečiti makedonski scenario

Često se i potpuno neopravdano zaborava da biračko pravo nije „palo s neba“ već je u njegove temelje ugrađeno nebrojeno mnogo krvi, znoja i ljudskih sudbina da bi se sa njim neko olako poigravao, bilo karikaturama koje ismevaju predsedničku funkciju, arbitriranjem spolja ili nekako drugačije. Najvažnije od svega, i podjednako važno za sve opcije na političkom spektru, je da izbori po svaku cenu moraju da ostanu unutrašnje pitanje. Političkim strankama, pokretima i kandidatima usmerenim na „put bez alternative“ u NATO savez nasuprot tome odgovara internacionalizacija izbornog ciklusa, jer u regularnoj izbornoj utakmici nemaju nikakve šanse da trijumfuju. Lament nad navodnom izbornom krađom pre nego što je predizborna kampanja i počela, kao i prizivanje stranog mešanja ni u kom slučaju ne doprinosi povećanju transparentnosti, legitimiteta i stabilizaciji prilika pred tradicionalno osetljiv predizborni period, već upravo suprotnom – otvorenom prizivanju stranog mešanja po makedonskom scenariju. Proces „dovršavanja posla“ na Balkanu, započet rušenjem vlasti u Makedoniji i ofanzivom usmerenom na RS, dobiće na dubini, obimu i značaju. Atlantistički faktor u ovako trusnim okolnostima teži da iskoristi sva raspoloživa sredstva u prilikama koje se sticajem okolnosti stvore, kako bi Srbiju skrenuo sa pravca postepenog povratka suverenosti i instalirao nove vladajuće garniture, podložnije spoljnim uticajima. Onemogućavanje država da slede kurs samostalnog odlučivanja, usmerenog na razvoj, njihov je cilj od kada se rodila ideja o transatlantskom bezbednosnom povezivanju. Zbog toga ne treba imati iluziju da je smisao uticaja na izborni proces u Srbiji briga za demokratske institucije i procese, i participaciju građana Srbije u njima. Izvor: Vidovdan