Čak i kada bi hteo da zaboravi pakao bitke na Košarama, ne bi mogao. Parče gelera koji ga je ranio i dalje nosi sa sobom, u levom plućnom krilu, 2 mm od srca, kao "sećanje" na odbranu otadžbine.
Seća se tačnog datuma, čak i satnice kada je pretrpeo taj stravičan udar.
“Bilo je to 11. maja u 4.30 ujutru. Sve je pucalo oko nas, bio je to žestok napad. Video sam pored sebe ranjene momke, drugare, prenosio ih, pokušavao da im pomognem sve dok u jednom trenutku nisam shvatio da sam ranjen i ja” - teškog srca se priseća.
Tako je Dejan, potpuno nesvestan u kakvom se stanju nalazi, u trenutku kada je njemu bila potrebna pomoć ratnih drugara, nesebično pomagao drugima, danas svojim pravim prijateljima.
Kada je rana počela da se hladi, kaže, ostao je bez svesti i prebačen je u pećku bolnicu. Od tada narednih 12 dana nema sećanja jer je pao u komu.
Košare često sanja. Budi se u toku noći, na svakih sat vremena se trgne, loše spava.
“Bude mi loše, probudim se obliven znojem. Žena kaže da u snu nekad i jecam” - navodi on.
Ipak, Dejan i ne želi da zaboravi Košare, jer je odatle, verovali ili ne, po povratku kući, nakon NATO bombardovanja, poneo i lepe uspomene.
“Tamo smo svi bili kao jedan. Stekao sam prijatelje za ceo život, jer su to ljudi sa kojima sam delio parče hleba. Povodom Dana veterana neke od tih ljudi iz rata video sam posle 20 godina, neke nisam mogao da prepoznam, ali oni mene nisu zaboravili. Neverovatne su to emocije. Možda je sramota reći, ali ja sam plakao od sreće što vidim te momke ponovo” - iskren je on.
Osmoro dece i 35 000 dinara
On i njegova sadašnja supruga Ivana žive na salašu pored Subotice, imaju malo zemlje od koje žive i zbog koje ne mogu da dobiju dečiji dodatak.
Dejan navodi da imaju primanja od 35.000, ali da od toga jedva preživljavaju. Zbog svog lošeg zdravstvenog stanja ne bi smeo da radi, ali ga, kako kaže, to niko i ne pita.
“Moram da radim da bih izdržavao svoju porodicu. Sa sadašnjom suprugom imam četvoro dece, najmlađe ima 6 meseci. Imam još četvoro dece iz prethodnog braka kojima šaljem alimentaciju.” - navodi Perić.
Primanja su mala, dok plate struju, kupe osnovne namirnice... Perićima maltene ne ostaje ništa. Ipak, Dejan navodi da bar za hranu uvek imaju i to zahvaljujući ono malo zemlje koje poseduju. Tu sade povrće, a gaje i živinu.
“Treba nam i za odeću, ali deca nose iznošene stvari bez obzira da li su one za dečake ili za devojčice, to na salašu niko i ne primeti” - priča.
Grad Subotica je Perićima dodelio izolaciju za kuću (stiropor, lepak i mrežice), kao i neke namirnice i frižider. I više nego dovoljno da se svi članovi njegove mnogobrojne porodice obraduju. Ipak, nada da će se još nešto promeniti na bolje ubrzo je splasnula. Posle toga sve je zamrlo.
Zato se Dejan ne libi da, kako kaže, radi "šta god". Počupa travu iz cveća kod obližnjeg cvećara, istovaruje ječam, vozi traktor po 2 do 3 sata, toliko njegovo srce može da izdrži. Još teže je jer njegova supruga ne radi. Morala je da napusti posao da bi brinula o njemu, jer se Dejanu dešava da se guši, ostane bez vazduha i mora hitno kod lekara.
“Rana od gelera najviše boli pri promeni vremena, tada ne mogu da dišem. Odem kod lekara, daju mi nešto protiv bolova. Tražim i nešto za smirenje, da lakše sve podnesem” - žali se Dejan i dodaje da je nekada toliko slab da ne može da uzme u naručje svoje najmlađe dete.
Priča da je poslednji put pred vojnom lekarskom komisijom bio 2003., tada mu je potvrđen invaliditet od 30 odsto, ali nakon toga nikada više nije dobio poziv.
Perić bi, kažu lekari, mogao da se operiše, otvorili bi mu grudni koš posle čega bi morao da miruje bar 6 meseci. Ipak, Dejan je čovek za kojeg je postoperativni period – luksuz. Kaže da se ne usuđuje na to trajno rešenje iz nemoći, nemaštine i straha. Radije će se mučiti dokle god može. Sve samo da bi svojoj deci obezbedio ono najosnovnije.
“Voleo bih da mogu da obezbedim svojoj deci normalan život, ali zasada to nije tako” - sa neizmernom tugom u glasu zaključuje Dejan.
Poggledajte OVDE snimak kako seljak sa motornom testerom održava lekciju Vučiću.
Izvor: Telegraf
