Pravda

Da sve ovo na do­bro is­pa­sti ne mo­že. Do­ve­sti ta­kvu eki­pu u grad i pu­sti­ti ih bez ak­ci­je da di­vlja­ju Ili­džom, bez pa­ra, bez že­na, bez ci­ga­ra. Sto­ti­nu njih, sto­ti­nu ži­go­sa­nih, sa pet­sto go­di­na ro­bi­je i ko­je lje­to Go­spod­nje pri­de. Tre­ćeg da­na naš snaj­pe­ri­sta Bo­žo Kor­nja­ča ubio je odža­ča­ra. Te­ške su sa­ra­jev­ske ma­gle. Ka­da do­đe je­sen, što se po­la­ko pre­tva­ra u zi­mu, ma­gle pri­ti­snu čar­ši­ju, po­mi­je­ša­ju se sa ljud­skim li­ci­ma, ko­ja ne­sta­ju i gu­be se u njoj. Ma­gla ula­zi kroz nos i uši, pu­ni lo­ba­nju. Dim od to­pla­na i odža­ka, iz­duv­ni ga­so­vi auto­mo­bi­la — sve se to po­mi­je­ša sa ma­glom, ko­ja se na­sta­ni u du­ši i ra­za­ra ti­je­lo. Ta­kvu je ma­glu vo­lio So­fro­ni­je Se­fer, Ci­ga­nin, odža­čar iz svih pred­gra­đa Sa­ra­je­va. Iz­vla­če­ći se zo­rom iz svo­je ku­će ja­zbi­ne, po­kri­ve­ne li­mom od bi­tu­men­skih bu­ra­di, u ko­joj je spa­va­lo, jed­no do dru­gog, osmo­ro vječ­no glad­ne mu­sa­ve Ci­gan­ča­di, kre­tao je put gra­da na ra­bo­tu. „Mo­lim, mo­lim ... ki­šo­bra­ne po­pra­vljam ... odža­ke či­stim ... mo­lim, mo­lim ... iz­vol’te go­spo­ja!” Ako bi ga po­zva­li iz mu­sli­man­ske ku­će, pri­je po­čet­ka po­sla i oba­ve­znog du­go­traj­nog cjen­ka­nja, u ko­jem je uži­vao, po­či­njao je uvi­jek istom re­če­ni­com: „De, vi­je­ka ti, dže­na­be­tu, na­spi da­i­dži Se­fe­ru jed­nu ra­ki­ju, du­šnik mi se od ma­gle za­u­nuo.” Ako bi ga po­zva­li iz srp­ske ku­će, ski­da­ju­ći s le­đa ra­nac kao da ski­da sa se­be te­ret ovo­ga i ono­ga svi­je­ta, obra­ćao se uku­ća­ni­ma: „Aj­de, bla­go­šu, na­spi stri­ka So­fro­ni­ju jed­nu mu­če­ni­cu, da se ju­tros pre­kr­sti­mo.” A on­da bi po­gle­dom, po so­bi tra­žio iko­nu. Ako je ni­je bi­lo, sko­ro ša­pa­tom pri­u­pi­tao bi do­ma­ći­cu: „Ko­ja ono sla­va va­ma bi­ja­še, Sve­ti Lu­ka?” Ta­ko su ži­vje­li, po­štu­ju­ći Bo­ga i Ala­ha, i psu­ju­ći i jed­nog i dru­gog, Ci­ga­nin So­fro­ni­je i Ci­ga­nin Se­fer, a da je­dan dru­gom ni­su sme­ta­li. Vre­me­nom je od dva ime­na na­sta­lo jed­no ime i pre­zi­me — Se­fer So­fro­ni­je. Ta­ko su ga zna­li po ci­je­lom Sa­ra­je­vu. Svo­je pra­vo ime odav­no je za­bo­ra­vio, ili ga je krio iz stra­ha od zlog po­gle­da i go­reg vre­me­na. „Do­bro, re­ci ti na­ma, je­si li ti Se­fer So­fro­ni­je ili So­fro­ni­je Se­fer?” — di­ra­li su ga u ka­fa­ni kod Ra­mi­za Ku­ra­ji­ce dok je pio ku­va­nu ra­ki­ju. Vo­lio je So­fro­ni­je Se­fer svoj po­sao. Tu, kad se pop­ne na krov, vi­so­ko iz­nad ze­mlje, či­ni­lo mu se da grad ni­je vi­še ona­ko mra­čan i ga­rav. Bio je da­le­ko od lju­di i nji­ho­vih sit­nih pa­ko­sti, ni­je čuo plač vje­či­to glad­ne Ci­gan­ča­di, ni vi­ku svo­je, kao i sve Ci­gan­ke, pre­ra­no ostar­je­le že­ne. Uvi­jek je imao pu­ne dže­po­ve zr­ne­vlja i su­vog hlje­ba za go­lu­bo­ve. Bio je sam sa go­lu­bo­vi­ma ko­ji su mu sli­je­ta­li na ra­me­na. I na gla­vu. On, Se­fer So­fro­ni­je, go­spo­dar sa­ra­jev­skih go­lu­bo­va, ko­ji su ga po­zna­va­li bo­lje od lju­di i ko­ji bi se po­ja­vlji­va­li od­ne­kud iz ma­gle, čim bi se na krov po­peo.

Čitajte kolumne Nebojše JevrićaNebojša Jevrić: Bik autonomaš

Vi­še od sve­ga mr­zio je, kao i svi dim­nji­ča­ri, elek­trič­ne pe­ći i sve te iz­u­me no­vog vre­me­na, ko­ji su mu oti­ma­li po­sao. Do­šla je je­sen. Opet su ma­gle u Sa­ra­je­vu. Te­ška i tmur­na rat­na je­sen. Sti­sli mra­ze­vi. Mje­se­ci­ma ne­ma stru­je. Pro­ra­di­li su go­di­na­ma ne­ko­ri­šće­ni dim­nja­ci. Bub­nja­re na­pra­vlje­ne od bu­ra­di, sta­ri, odav­no za­bo­ra­vlje­ni, špo­re­ti iz­vu­če­ni su iz po­dru­ma. Po­sje­če­ni su naj­ljep­ši sa­ra­jev­ski par­ko­vi. I opet je So­fro­ni­je Se­fer kre­tao na po­sao: „Mo­lim, mo­lim ... ki­šo­bra­ne po­pra­vljam ... no­že­ve, ča­ki­je, ka­me oštrim ... ba­jo­ne­te oštrim, mo­lim, mo­lim, iz­vo­li na­ro­de, iz­vo­li voj­sko... dim­nja­ke či­stim...” NJe­gov glas mi­je­šao se s eks­plo­zi­ja­ma gra­na­ta, ra­fa­li­ma iz auto­ma­ta, re­skim puc­nje­vi­ma snaj­pe­ri­sta. Sva­ki dan bi, sje­de­ći na bri­je­gu, So­fro­ni­je Se­fer bro­jao po­pa­lje­ne ku­će, don­de do­kle mu je po­gled do­pi­rao. Od za­pa­lje­ne ku­će osta­jao je, go­to­vo uvi­jek, či­tav je­di­no dim­njak. Kao, mo­žda, ču­var; ču­var i ga­rant da će u toj ku­ći opet ži­vje­ti lju­di. Ostao je či­tav dim­njak što će ga, mo­žda, jed­nog da­na či­sti­ti ne­ki od So­fro­ni­je­vih po­to­ma­ka. Ni­ka­da ni­je imao vi­še po­sla ne­go ove rat­ne je­se­ni i zi­me. Dim­nja­ci, ko­ji go­di­na­ma ni­su či­šće­ni jer ni­je lo­že­no, la­ko su se za­gu­ši­va­li. LJu­di su lo­ži­li va­tru svim i sva­čim. Svim što bi im pod ru­ku do­šlo. Od knji­ga, sto­li­ca i par­ke­ta, do gu­ma. Sa mra­kom, po­či­nja­lo je rad­no vri­je­me odža­ča­ra So­fro­ni­ja Se­fe­ra. Zbog snaj­pe­ri­sta, ko­ji su vre­ba­li sa svih stra­na, peo se na krov sa­mo u no­ći bez mje­se­ca ili kad te­ški oblak po­kri­je ne­bo. Ta­ko je bi­lo i sa­da. Či­tav dan je pa­da­la ki­ša. So­fro­ni­je Se­fer či­stio je po­sljed­nji dim­njak te no­ći. A on­da je du­nuo vje­tar i obla­ci su se raz­ma­kli. Na ne­bu je bio pun mje­sec. I ja­sno se vi­dio na po­vr­ši­ni mje­se­ca ci­gan­ski ko­vač Azri Da­ut, ko­ji je, ku­ju­ći, pre­tva­rao gvo­žđe u zla­to, go­spo­dar ne­be­skih Ci­ga­na. Bo­žo Kor­nja­ča stra­ža­rio je na svom mje­stu ka­da je ugle­dao, jed­no sto me­ta­ra li­je­vo, na sa­moj li­ni­ji raz­dva­ja­nja, ta­mo gdje ni­ko­ga ni­je oče­ki­vao, čo­vje­ka u cr­noj uni­for­mi. Do­bro je vi­dio nje­go­vu cr­nu uni­for­mu, ma­skir­nom bo­jom po­kri­ve­no li­ce: uči­ni­lo mu se da vi­di od­blji­je­sak slo­va „U” sa ka­pe. Baš oda­tle, iz tog prav­ca, do­šao je ju­če snaj­per­ski me­tak i ra­nio bor­ca iz dru­ge če­te. Do­bar je stri­je­lac Bo­žo Kor­nja­ča. Ni­ka­da mu ru­ka ni­je za­drh­ta­la. Pu­stio je kra­tak ra­fal iz apov­ke. Sa kro­va se sko­tr­lja­lo ti­je­lo, i bup­nu­lo na as­falt. Do zo­re se pro­sla­vljao do­bar po­go­dak Bo­ža Kor­nja­če. „Na ko­li­ko se bio pri­vu­kao, maj­ku mu usta­šku. Mo­gao nas je sve po­bi­ti, cr­no­ko­šu­ljaš.” „E, šta ćeš mu, gdje mu je vrag sre­ću no­sio!” A uju­tru, iz­vi­đa­či su do­ni­je­li ti­je­lo So­fro­ni­ja Se­fe­ra, sa­ra­jev­skog odža­ča­ra. Krv se po­mi­je­ša­la sa ga­re­žom i ka­pa­la po bla­tu.

Pročitaj još:Ratna reportaža: Vođe ja, vođe samo ja…Ratna reportaža: Zarobljen crnac na TrebevićuRatna reportaža: Bokanovi dobrovoljci

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić