Pravda

Piše: Aleksandar Pavić Uostalom, da se tako nešto desilo, naslušali bismo se o tome ovde pre nego što bi Trampovi ljudi uspeli i da otvore usta, a kamoli objave saopštenje. To bi verovatno bila tema i „Upitnika“ i „Da možda ne“ i jutarnjih prelistavanja štampe na Pinku i RTS-u bar do Trampovog polaganja zakletve 20. januara 2017. A negde bi već i sam Vučić, odgovarajući na neko „teško“ novinarsko pitanje o tome kako mu je to uopšte pošlo za rukom, slavodobitno odgovorio: „Zato što sam pametan“. Uz možda još po koji omaž „mom drugu („i trebalo je da vas bombarduju“ Đulijaniju“. No, ništa od toga. Na „duing biznis listi“ (ali sa Trampom), Srbija nije čak ni odlična 44-ta. A koja je tačno po redu – još se ne zna. Bitno je da je, na Vučićevo neskriveno, permanentno zadovoljstvo, Srbija visoko na listi Angelinih pohvala, i da će joj, po njenoj globalističkoj milosti, biti (čak!) otvorena nova poglavlja. U tome, naravno, leži i osnovni naš problem – s kim se Vučić politički identifikuje. Uz Angelu Merkel, kojoj je Obama, odmah posle Hilarinog poraza, predao štafetu bankrotiranog neolibkonizma („nema povratka svetu pre globalizacije“ po rečima Obame i Merkelove u zajedničkom članku za jedan nemački list Vučićevi prijatelji su, po njegovom sopstvenom priznanju, i poraženi drugo- i trećeligaši iz tog društva loših političara, Mateo Renci i Bojko Borisov. U dolazećem vremenu, koje je Željko Cvijanović posle Trampove pobede lucidno okarakterisao kao „početak svetskog građanskog rata“, Vučić je sebe svrstao na stranu globalizma i globalista. Odnosno na stranu koja Srbiji već četvrt veka radi o glavi i ne odustaje od ambicije da je konačno dokrajči. Dok Tramp najavljuje kraj američkog intervencionizma (osim kada je reč o borbi protiv međunarodnog terorizma) i povratak brizi za sopstvene nacionalne interese, Vučić Srbiju svrstava sa intervencionistima i saveznicima ID. On žuri da što čvršće utemelji „državnost“ terorističke tvorevine na Kosovu i Metohiji pre 20. januara (šifra „5:0 za Srbiju“), da otvori što više poglavlja sa sve klimavijom EU, čiji su lideri skoro u panici zbog ishoda američkih izbora. On čak preuzima retoriku poraženih snaga, po kojoj su „lažne vesti“ doprinele Hilarinom porazu: „(I) nemačka kancelarka Angela Merkel je nedavno rekla da je iz prošlih pojedinih izbora u Evropi i svetu videla da nije dovoljno da četiri godine radite najbolje za svoju zemlju, već da su, u vreme brzih informacija, dovoljne tri ili četiri laži da vas napadnu, a da ne možete da se odbranite“. Ne treba, pri tome, zaboraviti da upravo poraženi globalisti označavaju Rusiju kao jednog od izvora tih navodnih lažnih vesti, zapravo istina koje su odavno prognane iz mejnstrim medija, a čije je prenošenje, što preko društvenih mreža, što preko alternativnih sajtova, što preko Sputnjika i RT, imalo odlučujući uticaj na ishod američkih izbora i Bregzit, kao i sve izraženije javno nezadovoljstvo globalističkim establišmentom koji je odveo svet u ekonomsku krizu i na ivicu globalnog sukoba. Drugim rečima, Vučić se, citirajući Merkelovu, pridružio njenoj sve žešćoj antiruskoj retorici, kao što se pridružio nastojanjima evro-globalista da cenzurišu slobodu govora, opet na antiruskoj osnovi. Dakle, igranje šaha sa Bakirom, pravljenje države Tačiju, konstantno približavanje NATO-u, uskraćivanje podrške referendumu u Republici Srpskoj, posredna podrška Hilari Klinton, neposredna podrška Milu Đukanoviću, i sadašnje poruke lojalnosti Merkelovoj – sve su to tačke jedne sistematske politike, proizvedene u laboratorijama američke ambasade uz pomoć Borisa Tadića i Mikija Rakića. I taj put nas je doveo do toga da Vučić nije čak ni među prvih 44 koji su imali priliku da razgovaraju sa novoizabranim američkim predsednikom. Dok je, kao što znamo, Viktor Orban bio među prvima, i odmah dobio poziv od Trampa da dođe u Vašington. Orban je to zaslužio, time što je javno podržao Trampa još letos, dok su se u Beogradu sa Ćamilom Durakovićem pravili planovi za učešće na panelu kriminalne Fondacije Klintonovih. I Mađarska će od toga profitirati. Kao što je i Srbija mogla da profitira da je npr. Vučić javno pozvao američke Srbe da glasaju za Trampa (a ima čak mišljenja da su srpski glasovi odigrali važnu ulogu u nekim ključnim državama, što bi Trampova kampanja svakako umela da ceni. Dakle, mogli smo da budemo u prilici da srpski premijer, poput Orbana, bude među onima koji su već razgovarali sa Trampom, nudeći čvrsto partnerstvo u borbi protiv terorizma i, posebno, islamizma, na prostoru eks-Ju, kao i svih drugih negativnih posledica četvrtvekovnog vakta Trampovih političkih protivnika. Kao jedina država u regionu koja nije profitirala od dosadašnjeg (bes)poretka, Srbija je bila u poziciji da prva ponudi nešto istinski novo dolazećoj administraciji u Vašingtonu. Umesto toga, Vučić nas i dalje uporno vezuje za anti-srpsku, anti-ljudsku paradigmu kojoj se temelji ljuljaju širom sveta. Izvor: Fond strateške kulture