Piše: Aleksandar Pavić Naravno, to je zamena teza kakvu je Vučić odavno usavršio, što zahvaljujući svom (ne)karakteru, što zahvaljujući uputstvima iz „deliveri junita“ i povezanih struktura čiji je on verni izvršilac.
Pre izbora od 2012. dok su Naprednjaci još uvek obećavali da se neće smiriti dok KiM ponovo ne bude u sastavu Srbije, i da će poništiti sve štetne dogovore koje su napravile prethodne vlasti, verovatno bi se ogromna većina naroda i kompetentnih stručnjaka pozitivno odredila prema pozivu na „unutrašnji dijalog“.
Ali takvog poziva tad nije bilo, niti je on usledio pošto su SNS i SPS formirali vladu u leto te godine. Umesto toga, krenulo se sa munjevitim ozakonjenjem tzv. Borkovih sporazuma, od kojih je verovatno najvažniji, bar sa simboličkog stanovišta, bio taj o „upravljanju prelazima“, odnosno o uspostavljanju „tvrde“ granice između KiM i ostatka Srbije.
Ne da nije bilo dijaloga, već su ignorisani i poslednji, po zakonima Republike Srbije legalno izabrani predstavnici srpskog naroda u četiri opštine na severu KiM, i njihovi mnogobrojni apeli/zaključci. Ignorisani su zahtevi, odnosno pozivi na dijalog, sa mirnih demonstracija u Beogradu, održanih 10. decembra 2012. (lažno etiketiranih kao „desničarskih“) iako su prethodno uredno predati na pisarnicama odgovarajućih institucija.
Još važnije, ignorisano je, pre toga, i neobjavljeno pismo Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC od 30. novembra 2012. upućeno predsedniku Nikoliću. U tom pismu postavljeno je, između ostalog, i sledeće pitanje: „Da li Vlada Srbije može i sme da prihvati ‘integrisano’ ili bilo kakvo drugo postavljanje granica unutar Srbije, čime se gazi Ustav države, i to bez saglasnosti Skupštine, i ugrožava celovitost jedne članice Ujedinjenih nacija, a time i negira Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti?“ Kao što se tražilo i, u predizbornoj kampanji obećano, preispitivanje svih dogovora prethodne Vlade o „prelazima“ koji nisu potvrđeni od strane Skupštine.
Umesto toga, uspostavljena je granica i carina, i uvedene „vize“ za mnoge zemlje, uključujući i Rusiju, što je rezultiralo, između ostalog, i u prošlogodišnjem privođenju i proterivanju ruskih novinara Oksane Sazonove i Sergeja Belousa od strane organa lažne države. Tako nešto nije moglo da se desi pre Vučićevog dolaska na vlast.
Ignorisani su i kasniji apeli i protesti protiv prvog Briselskog sporazuma, od 19. aprila 2013. uključujući i, ovog puta objavljeno, Saopštenje Sv. Arhijerejskog Sinoda, u kojem je o tom sporazumu, između ostalog, konstantovano i sledeće: „Neotklonjivi je utisak da se radi o potpunom povlačenju institucionalnog prisustva Srbije na teritoriji njene južne pokrajine, o uspostavljanju ograničene autonomije srpske zajednice na prostoru severno od mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici, u okviru Tačijevog establišmenta, i, samim tim, o posrednom i prećutnom, ali ipak faktičkom priznavanju postojanja sistema državne vlasti na Kosovu i Metohiji nezavisnog od postojećeg državnog ustrojstva Srbije.“
Legalno izabrani predstavnici naroda na severu KiM su potom brutalno uklonjeni, posredstvom „lokalnih izbora“ koje je raspisala Atifete Jahjaga za novembar 2013. a faktički sprovele, uz prisilu, vlasti iz Beograda, koje su, da bi poništile njihov uspešan bojkot (jednocifrena izlaznost), organizovale razbijanje glasačkih kutija u Severnoj Mitrovici kako bi se oni ponovili, ovog puta pod budnim okom „srpskih“ policajaca.
Ukinute su, zatim, institucije države Srbije – od sudstva do policije do Civilne zaštite, da bi sever bio „uspešno integrisan“ u (bes)poredak prištinskih narko-dilera i bivših(?) terorista. Toliko o Vučićevom lažnom pozivu „da ne dopustimo sebi da izgubimo, ili nekome predamo ono što imamo“.
Vučić je, uz Dačićevo lojalno saučesništvo, već predao i ono što smo faktički imali u ruci, sve što je mogao. Čak je „Kosovu“ dat i pozivni broj. Gde su tad bili pozivi na „unutrašnji dijalog“?
Ne, taj „unutrašnji dijalog“, kako su već primetili mnogi sjajni autori (videti, između ostalog, tekstove Branka Pavlovića, Dragana Milašinovića, Dušana Prorokovića, Dragane Trifković, Tomislava Kresovića, Marka Jakšića), je zapravo način da se sad svi pomirimo sa svršenim činom dosadašnjeg kršenja Ustava Srbije i Rezolucije 1244, da se svi u blatu pridružimo prvoj vlasti u istoriji Srbije koja je dobrovoljno, bez ispaljenog metka, ukinula institucije države na teritoriji KiM i time damo svoj pristanak na dosad učinjeno. Da svi postanemo saučesnici u izdaji.
Vučić je još ranije rekao, najavljujući „unutrašnji dijalog“, da već ima plan, ali da, tobože, želi da čuje i druge. Potrebni su mu drugi da bi onda lakše legitimisao ono što je već odavno obećao da bi uopšte i došao na vlast. Ne, hvala. „Voditi dijalog“ s nekim ko svesno krši zakone i Ustav zemlje je saučesništvo u toj krivičnoj raboti.
Treba takođe podsetiti da je i dosadašnji, nazovimo ga „spoljni“ dijalog sa Prištinom koji je Vučić vodio bio sve samo ne to. To je bio niz jednostranih ustupaka, očigledno unapred obećanih. Tači i kompanija su dobili ukidanje institucija države Srbije, a da država Srbija nije dobila ništa zauzvrat. Kad bi se Vučić, Dačić, Đurić, Vulin i kompanija ocenjivali kao diplomate, dobili bi čistu nulu (u uređenijim državama bi već bili bar na doživotnoj robiji). Prvo su dali sve, a onda, evo već četiri godine, moljakaju za nešto što je trebalo da se dobije paralelno sa gore pomenutim ustupcima – famoznu Zajednicu srpskih opština. Koja će, ionako, kako piše u „vešto ispregovaranom“ prvom Briselskom sporazumu, raditi po zakonima tzv. Kosova („U skladu sa nadležnostima predviđenim Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i kosovskim propisima“ – tačka 4.)
Na kraju, kakvo je to „održivo rešenje“ koje navodno, po Vučiću – a i, razume se, Dačiću – treba da postignemo? Nije li stanje na prostoru bivše Jugoslavije već samo po sebi dokaz da se „mirovni“ i svaki drugi sporazumi tretiraju samo kao primirja, da bi se onda rat nastavio drugim sredstvima? Je li iko odustao od svojih ambicija samo zato što smo ga priznali ili mu dali „bolne ustupke“? Naravno da ne: ni Hrvati, ni muslimani u BiH, ni „Crnogorci“. To je bio samo signal da se traži još.
I onda neko očekuje od kosovskih Arbanasa da će da se drugačije ponašaju. Drugačije nego što se ponašaju ne poslednjih 140, već preko 500 godina, otkako su se stavili u permanentnu službu svih okupatora ovih prostora. Stvarno? Da li bi današnja Španija uopšte postojala da je „prihvaćena realnost“ mavarskog osvajanja iberijskog poluostrva u drugoj deceniji osmog veka? Šta bi bilo sa Francuskom, Zapadnom Evropom? Ako su to zaboravili oni, mi ne smemo.
Nije Vladika Petar II Petrović NJegoš olako napisao „neka borba bude neprestana“. To nije samo poziv na neprestanu pozornost i pregnuće, to je i pravilno – i, jezikom EUropejaca, jedino realno sagledavanje čovekovog zemaljskog života. I jedini način da se iz sebe izvuče maksimum. Mi kao narod ne bi danas ni postojali da se nismo borili tokom svih ovih vekova, baš kao što su se i naši protivnici borili i bore protiv nas. Upravo nepriznavanje te osnovne životne činjenice, u najboljem slučaju, predstavlja ono čuveno zabijanje glave u pesak za koje Vučić optužuje svoje protivnike. A u najgorem – ludilo. Ili izdaju. Sa stanovišta posledica po državu, to mu dođe isto.
Pismo Vučiću: "Vaš sin je rodoljub, ne opterećujte ga žigom izdaje" možete pročitati OVDE.
Izvor: Fond strateške kulture
